Анали Правног факултета у Београду
94
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
ској и матери ј a лној одговорности радника ПТТ), јер с обзиром Hâ начин руковања обичним писмоносним пошиљкама редовно није у могућности да утврди судбину пошиљке; или би тако било принуђено да књижењем прати и ток преноса обичних пошиљака што бй обичне пошиљке изједначило са књиженим пошиљкама, односно ако би требало да ПТТ предузеће накнади стварну штету чак й са вредносним писмима. То би пак повлачило за собом не само повећање поштарине већ би с обзиром на масовност пошиљака квантитет рада повећало до мере која не би била у сразмери са интересима који су у питању кад je реч о обичним писмоносним пошшькама. Из истих разлога не може се прихватити ни приговор да ПТI предузеће треба да сноси професионални ризик за обичне писмоносне пошиљке зато што прима цену за услуге, па je према томе дужно да сноси и штету из губитка такве пошиљке. Ризик пада. напротив, на корисника услуге. Ово зато што само до њега стоји избор о том коју цену хоће да плати за услугу. Плаћајући penÿ за обичну пошиљку корисник стиче додуше велику вероватност али не и сигурност да ће пошиљка бити испоручена примаоцу. Корисник услуге je дакле тај који je уштеду у поштарини претпоставиС одговорности ПТТ предузећа за евентуални губитак пошшьке, па треба да сам сноси ризик за тај губитак. Само он je у могућносткг да оцени докле може и хоће да сноси ризик губитка пошиљке. Ако оцени да би ризик за н>ега био претежак, до aera je да се користи оном врстом поштанског руковања која одговара ризику, плаћајући за то одговарајућу поштарину. При томе ваља додати и то да je указивање суда првог степень на то да одредбе о одговорности ПТТ предузећа које су садржане у упутствима за вршење писмоносне службе представљају интернк пропис поште па да стога нису одлучни у односу према корисницимь додуше правилно али није одлучно за суђење. Није одлучно зато што су у упутствима само пренета правка правила о одговорностт. поште о којима je било напред речи. С обзиром на изложено, а пошто тужилац у овој парници захтева за накнаду штете због повреде уговора о преносу обичних писмоносних пошиљака заснива на самој чишеници што су се пошиљке у току преноса изгубиле (навод о немарном руковању од стране радника туженог предузећа изводи тужилац само као претпоставку из саме чшьенице што се пошшька изгубила), тужбени захтев из повреде уговорне обавезе није основан. С обзиром на то што je према напред изложении правним правилима ПТТ предузеће ослобођено одговорности за накнаду штете настале губитком обичне писмоносне пошиљке, то тужбени захтев заснован на самој чшьениць губитка такве пошиљке није основан ни по правним правилима о ванутоворној одговорности за штету. Доследно томе није на закону основан ни захтев за повраћај плаћене поштарине [.. .1“. 4. Да ли се правка правила предратног закона о ПТТ од 1931 још увек могу примењивати и тако пошта ослободити одговорности? По Зак. о неважности правних прописа донетих пре 6. IV. 1941 и за време непријатељске окупације од 23. октобра 1946, стара правка правила могу се примењивати ако нису у супротности са Уставом и осталим важећим прописима као и са начелима уставног поретка ФНРЈ (чл. 4). Ако имамо у виду да су сви наши послератни устави истакли начело одговорности за штету коју грађанима проузрокују јавни службеници незаконитим и