Анали Правног факултета у Београду

308

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

извештај од управног органа о разлозима због којих није донето решење. Ажо од 7 дана управни орган не одговори или ако одговор не оправдава недоношење~решења, суд ће донети решење које у срему замењује ущщвнтг-акт—наддедсноЕ-органа. ортгну^гадлежном за виши управни орган (чл, 65). Све оу то век опште поэната правила нашег управног спора али и перед тога што се пресуде у управним споровима углавном извршују у нашој управној пракси имя птшмерр дя ге правила о обавезности пресуда у управномн-сиоруЈге_ примедују. Према сакупљеним подацима у вези са ћутањем администрације после донетих правоенажних пресуда у Врховном суду Србије број захтева за интервенцијом суда у овим случајевима није мали. У 1954. 138 захтева; у 1955. (6,). Стање се није у том погледу нарочито изменило jep je у анализи једне анкете одбора за организацију власти и управе републичког већа СР Србије извршене у току 1960. изричито наглашено „да се «е поступа по актима виших државних органа а нарочито по пресудама Савезног врховног суда и Врховног суда HP Србије када се ради о поништају решеша управног органа у корист грађана“ (7). Према извесним подацима неизвршење пресуда у управним споровима највише се јавља у станбеним споровима али тих случајева има и у другим споровима. Међутим ваља наглаеити да наши впховни судови недовољно користе чјт^~64~~ и 65 Закона о управним споровима по којима у тим случајевима под одређеним условима суд својом пресудом односно решеньем може у свему заменити управни акт надлежног органа. тако,~наГ~пример у једном случају у коме je Врховни С УД Србије пресудом~"У~ бр. 6641 од 26. децембра 1960. поништио решење Комисије за службеничке послове Извршног већа HP Србије број 32344 од 23. јуна 1960. иста Комиоија решењем 04 бр. 32364/5 од 26. октобра 1961. уместо да поступи по правном схватању суда одбија жалбу странке и изричито истиче: „Расмотривши правно мишљење суда изнето у наведеној пресуди Комисија за службеничке послове није могла исто да усвоји.“ Кад je против овог новог решења у истој управној ствари поднета нова тужба, Врховни суд Србије je пресудом У. бр. 11393/61 од 21. фебруара 1962. уважио тужбу и поништио оспорено решегье али није користио__законска овцашћења да у отбм'пштовљеном аз ложно :

„Цењен je и захтев изнет у тужби да се суд не ограничи на ништење решења него и да реши саму ствар у смислу чл, 64 Зак, о упр. споровима [...]. Суд ће у сваком случају пошплтити оспореяи акт допет противно правном схватању или примедбама суда у погледу поступка, а да ли ће истовремено поред поништаја решења решити и саму ствар суд цени с обэиром на околности за ко je je везано решење саме ствари. Према својој оцени тих околности суд се у овом случају ограничио на поништај оопореног решења налажући туженом органу да у извршењу те пресуде поступи по закону“.

(6) М. Касапић: Нетто о извршавашу пресуда донетих у управним споровима, „Народни одбор“, Београд, 1958, с. 102.

(7) М. Дамјановић: Проблем односа органа управе према грађанима као странкама, „Народни одбор“, 1961, бр. 9, с. 455.