Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

473

Поступай за издавање криваца, који значи одлучивање о захтеву државе порекла а не о појединчевом тражењу, не може се сматрати поступком за добијање займите. У њему замољена држава може да афирмише сеоје право штићења у односу на државу молюьу али je ту реч о односу између државе као субјеката међународног права. Стога се у овом упоредноправном приказу нећемо на екстрадицији више задржавати. (г) Стицање статуса избеглице. Чак и када избегли странац добије одобрење да трајно борави на територији стране државе и тиме испуни свој основни циљ, његов положај je нарочито у неимиграционим земљама чије право чини знатне разлике између странаца и домаћих држављана „ненормален“ и тежак у односу на остале странце који се налазе на територији државе азила. Да би им се пружили услови за подношљив живот у току избеглиштва, лицима која су добила азил и испуњавају још неке услове дају се извесна права која иначе као обични странци држављани својих земаља не би уживала. Перед тога што то могу чинити на основу својих интерних прописа, велик број (43) држава обавезан je да таква права зајемчи оним странцима на својој територији који испуњавају услове за статус избег лица према чл. 1 Конвенције о правном положају избег лица од 28 јула 1951. (12). Иако je јасно да сви странци којима je пружен азил не задовољавају и услове из Конвенције нити морају да стекну посебна права која предвиђа домаће законодавство, поседовање статуса избеглице необично je важно за странца који тражи заштиту. Конвенција, додуше, не гарантује прогогьеном лицу пријем у страној земљи али, између осталог, знатно отежава протеривање избеглице који легално борави на територији државе потписнице (чл. 32) а скоро онемогућује његово протеривавье или враћање (refoulement) на територију „где би му живот или слобода били угрожени због његове расе, вероисповести,. народности, припадности извесној друштвеној групи или његових попитичких мишљења“ (чл. 33) без обзира да ли je добио одобрење за боравак или je илегално прешао границу. Значај дефиниције избеглице из чл. 1 Конвенције о правном положају избеглица још je већи због тога што се у многим националним правима користи као мерило за пружање азила, у виду одобравања боравка. Наиме лица која су избеглице на основу Конвенције добијају по правилу заштиту мада то не значи да je она ограничена на њих. Тако се, на пример, у Италији дефиниција избеглица из чл. 1 Конвенције, која je ратификацијом постала закон, сматра одређивањем лица која имају „право азила“ према чл. 10 италијанског Устава од 1947, чији ст. 3 препушта закону да одреди услове под којима ће странци уживати то право (13). И према чл. 5 Уредбе о азилу СР Немачке странцима који одговарају дефи-

уставног суда СР Немачке, слично тумачење треба да важи и у немачком праву. Када захтеви нису долазили из социјалистичких земаља, немачки судови су међутим били склони да примене Закон о екстрадицији, иако се то косило с правом азила по Основном закону (В. решегье Савезног суда од 12 јула 1955, „International Law Heports“, 1955, pp. 520—525, (захтев Грчке) и решење истог суда од 11 јануара 1961, „Archiv des Völkerrechts“, Band 10, 1962 —1963, S. 476 (захтев Француске).

(12) „Службени лист ФНРЈ“, додатак бр. 7/1960.

(13) Р. Weis: Le concept de réfugié en droit international, „Journal de droit international", 1960, No. 4, p. 940.