Анали Правног факултета у Београду

Сваки странац коме прети протеривање може тужбом habeas corpus покренути поступак пред судовима односно тражити да се осигура његова слобода и да му се основна права не одузимају без исправног поступка. Онај странац ,међутим, који се позива само на опасност од прогона има мале изгледе на успех због тога што je реч о могућности коју министар правде има да обустави поступак уколико стекне одређено мишљење које судови не могу заменити својим мишљењем. Тужилац би требало да докаже да je администрација користила (односно одбила да користи) своје дискреционо овпашћење на „самовољан или каприциозан“ начин и тиме му ускратила „исправен правки поступак“ ( due process of law) (43). Па ипак, судови су у извесним случајевима налазили да и поред слова закона управа не може сасвим слободно да одлучује о најважнијим личним правима и упуштали су се у испитивање исправности аене оцене да прогона неће бити. Судови су нарочито лишавали дејства оне одлуке администрације у ко ј има je на конкретан случај била примењена дефиниција „физичких прогона“ која je по њима била нетачна (44). САД нису ратификовале Конвенцију о правном положају избеглица од 28 јула 1951 и не признају никаква посебна права странцима који имају међународни статус избег лице. С обзиром да je у САД домицил одлучујућа чињеница за уживање већине грађанских права ово за странце нема тешких практичних последица.

Војин Димитријевић

(43) Вид. A. Evans: Reflectlons upon the Political Offense in International Practice, AJIL, 1963, No. 1, p. 7 и пресуде које она наводи. (44) Пресуда Савезног апелационог суда за 3 округ у ствари Dunat v. Holland од 20 фебруара 1961 (No. 13307) и пресуда Савезног апелационог суда за 2 округ у случају Sovlch v. Esperdy од 15 ма‘а 1963 (No. 27808). Документација Високог комесаријата УН за избеглице у Женеви. Вид. A. Evans: loc. cit.

480

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА