Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА О ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ КОЈУ РАДНИК ПРИВРЕДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ НАНЕСЕ ТРЕЋЕМ У ВЕЗИ СА СВОЈИМ РАДОМ

По чл. 294, ст. 1, Зак. о радним односима, „Привредна организација одговара за штету коју радник учини појединцима или правним лицима у вези са својим радом“. Овако формулисана одговорност привредне организације схваћена je у пракси као искључива одговорност: оштећеном одговара само организација. Не и радник, не или радник. Ово схватање позива се одмах и на одредбу другог става: „Привредна организации а има право да тражи од радника накнаду исплаћеног износа ако je радник проузроковао штету намерно или из крајње непажње“, па и на став последњи који одређује да „Захтев привредне организације према раднику застарева за 6 месеци од дана извршене исплате“. Сматра се да сва три става овог законског прописа заједно отклањају могућност да оштећени може у парници на било који начин да се обештети и непосредно од радника. Штету оштећеном има да накнадй организација за коју je рад обављан. Да ли ће организација моћи да ту накнаду тражи даље од свог радника, зависи у првом реду од тога да ли je овај штету причинно намерно или из крајње непажње; ни тада организации а не мора да тражи регрес а после протека релативно кратког рока више и не може. На овај начин у закону статуирана одговорност организације за рад свог радника донела je пракси узгред и спорне случајеве када није јасно да пи постоји веза између рада и штете и да ли постоји крајња непажња радника. С обзиром на законске термине „у вези с радом“ и „из крајње непажње“ примена чл. 294 зависи понекад од еластичности правних закључака из утврђених чињеница. Разуме се, доктрина о искључивој одговорности радне организације има свог одраза и на ова питања; везу с радом судови узимају шире (1) a крајњу непажњу сужавају готово на безобзирност радника (2). Ови фрагменти у примени чл. 294 који су ствар чишеничне интерпретације законских стандарда „веза с радом“ и „крајње непажње“ остају овде пострани. Њихов значај и иначе се своди на граничив случајеве и на нијансе у померању границе делокруга рада односно степена нехата при раду. Овде je пажња усмерена на начелан став о искључивој одговорности организације у типским и најчешћим споровика као што су парнице за накнаду штете коју причини радник управљајући возилом

(1) Предмет Рев 1847/64 Врховног суда Југославије. (2) Рев 2446/64 Врховног суда Југославије.