Анали Правног факултета у Београду

организации, нарочито у путном саобраћају, или, када je реч о штети радника где парници редовно претходи кривични спор. Устаљеној пракси да и у овим случајевима искључиво одговара привредна организација јавља се непрестано отпор у тужбама управљеним непосредно према раднику; оштећени тражи накнаду штете после завршеног кривичног поступка у којем je радник оглашен кривим за кривично дело које има за последицу смрт, повреде или оштећење имовине тужиоца. Један такав случај разматран je недавно у Врх. суду Јутославије по нацрту касаторног решења којим би се, уз сагласност седниде грађанског одељења у, смислу чл. 30. Зак. о судовима, одступило од устаљене праксе (3). Возач предузећа управљајући камионом предузећа по послу предузећа прегазио je сина тужилаца. За ово je оглашен кривим правоснажном кривичном пресудом. У парници, и у првом и у другом степену, тужиоци су одбијени од захтева да им тужени накнади штету коју трпе услед душевних болова и трошкова сахране њиховог сина. И први и други суд налазе да je тужбени захтев у целини неоснован с обзиром да по чл. 294. Зак. о рад. односима за накнаду штете овде одговара предузеће а не тужени. Тужени би могао да одговара само предузећу уколико би предузеће накнадило штету тужиоцима и тражило да се регресира од туженог. У трећем степену ревизија тужилаца прихваћена je у већу Врх. суда Југославије већином гласова. „Одредба чл. 294 Зак. о рад. односима“, каже се у нацрту решеша којим су нижестепене ггресуде имале да буду укинуте, „налази се у Глави VIII која регулише радну дисциплину и одговорност радника у радном односу. У одельку ове Главе под В уређено je питанье материјалне одговорности ко ja може настати у вези с вршеньем посла од стране радника. Прво су у чл. 287 —293 постављења правила о материјалној одговорности радника када у вези са вршењем посла својом кривицом причини штету привредној организации код које je запослен, где се, дакле, као оштећеник појављује привредна организација. Затим долази одредба чл. 294 која предвиђа ситуацију када се као оштећени појављује неко трећи, појединац или правно лице, коме радник учини штету обављајући рад за привредну организацију. Овде, према тексту става првог чл. 294 „привредна организација одговара за штету коју радник учини појединцима или правним лицима у вези са својим радом“. „Оба нижестепена суда узимају да из оваквог законског текста произилази да оштећеном одговара са.но привредна организација а не и радник. Ово није речено у том првом ставу чл. 294 па се поставља питагье да ли такав смисао не произилази из даљег текста чл. 294 из става другог према коме „привредна организација има право да тражи од радника накнаду исплаћеног износа ако je радник проузроковао штету намерно или из крајље непажње“, и из става трећег према коме „захтев привредне организације према раднику застарева за 6 месеци од дана извршене исплате“. „Из онога што je у чл. 294 у целини узев јасно речено произилази да закон овлашћује оштећеног да накнаду тражи од привредне организације, и затим, овлашћује привредну организацију да од сваког радника у кратком року регресира износ исплаћен у име накнаде за штету коју

(3) Рев 3840/63 и материјал о седшщи грађанског одељења ВСЈ одржаној 15 јуна 1964 Документација група 1. 2. 2. 10.

482

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА