Анали Правног факултета у Београду

483

СУДСКА* ПРАКСА

je причинно намерно или из крајње непажње. Из оваквог овлашћења привредне организације ограниченог на штету проузроковану намерно или из крајње непажње произилази први закључак у тумачењу чл. 294 да радник регресно према привредној организациям не одговара за штету коју није проузроковао намерно или из крајње непажње. Докле свој рад обавља тако да се проузрокована штета не може приписати ни његовој намери ни крајњој непажњи при раду, радник je по Закону о радним односима ослобођен одговорности. Ако je тај закључак тачан, онда се у даљем правном закл>учивању мора прихватити да jè овом одредбом закона радник у радном односу заштићен од одговорности за штету коју причини у нормалном обављању рада. То води коначном закључку да за штету коју радник причини у нормалном обављању рада оиггећени накнаду има да тражи ј едино од привредне организације. „Овакво правно резоновање има уз себе и уставни принцип солидарности радних'л>уди кэда као равноправии произвођачи сарађују међусобно у радној организацији. Докле се лице y радном односу придржава радне дисциплине уобичајене у одређеној врсти рада, за последице гьеговог рада, које се према трећем могу манифестовати као штета, одговарају сви који су у радном односу код исте радне организације и то на тај начин што се штета накнађује из произвола друштвеног рада у тој организации и из осталих средстава којима радна организација као правно лице одговара и другим својим обавезама. Не може се истаћи никакав разлог који би оправдавао да трећи, оштећени последицама рада обављаног уз уобичајену радну дисциплину, накнаду штете тражи непосредно од извршиоца рада уместо од радне организације. За толико je правно схватање о искл>учивој одговорности привредне организације правилно и на закону основано. У овим границами оштећеном одговара само привредна организација. „Друкчије, међутим, стоји ствар ако je штету радник причинио намерно или из крајње непажнье тј. таквим поступцима који очигледно садрже кривицу лица у радном односу. Радник није ослобођен одговорности када у вези с вршеньем посла својом кривицом учини штету привредној организацији; напротив, по чл. 287 дужан je такву штету да накнади организации. Није ослобођен одговорности ни када je намерно или из крајње непажње нанео штету трећем па привредна организација накнади штету трећем; напротив, по чл. 294, ст. 2, привредна организација има право да тражи накнаду исплаћеног износа. Због чега би онда био ослобођен одговордности непосредно према трећем коме je својом кривицом, намерно или из крајње непажнье учинио штету? „Ослобођење од одговрности према трећем и у овом случају могло би се правдати једино разлозима који су изнети напред: када je била реч о штети која се не може приписати ни намери ни крајњој непажњи радника. Радник који наноси штету трећем лицу намерно или из крајње непажње стављао би се тиме у исти положај са радником који наноси штету без кривице, обављајући посао без повреде радне дисциплине. Речено je већ да таквог изједначења нема када je у питакьу однос радника према својој организации као оштећеној. Организација не преузима на себе и штету која настаје кривицом. „Солидарност радних људи који раде у једној радној организации као чланови радне организације, за штету коју један између њих обављајући рад учини намерно свакако не произилази ни из њихових међусобних радних односа а ни из ма којих других односа који се у социјалистичком друштву заснивају међу људима као слободним и равноправним произвођачима. Постојање и такве солидарности за штету која се чини намерно или крајњом непажньом било би у супротности с правним поретком који намерно наношење штете сузбија кривичним санкцијама а и. правилима имовинског права којима се онај ко штету какву нанесе кривицом, са злом намером или крајњом непажњом, обвезује не само да учиньену штету накнади него и да добитак због тога изгубл>ени плати.“