Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

484

, Дрема томе, одговорност радника у овом другом случају тј. када je штета трећем лицу причшьена намерно или крајном непажњом, регулише се правилима имовинског права а одредба чл. 294 Закона о радним односима посебно још овлашћује оштећеног да накнаду штете тражи и од привредне организације, било солидарно било непосредно“. Овом принципијелном ставу нацрт решења додаје и то да je у конкретном случају реч о одговорности проузрокованој кривичним делом, где захтев за накнаду штете по чл. 20 Закона о застарелости потраживана застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гонена. Овом законском одредбом отклоњен je застарни рок од три године из чл. 19 поменутог закона и овде дрема туженом тужба није застарела. Према привредној организацији у којој je тужени био запослен тужба би била изложена приговору застарелости jep je редован рок застаревања протекао. На тај начин тужиоци у конкретном случају не би с успехом могли да користе овлашћење из чл. 294 према привредној организацији те им као ј едино сигурно правно средство за остваревье свога права на накнаду штете остаје тужба према туженом штетнику чија je одговорност за догађај из кога штета проистиче утврђена кривичном пресудом. Као аргумент нацрт joui износи да према чл. 185 Зак. о организации и финансирању социј. осигурања за штету причињену фондовима завод за социјално осигурање има право да захтева накнаду од тог лица. То право има и према лицу за које je правоснажном судском одлуком утврђено да je учинилац кривичног дела. Када je штету учинио радник у вези са својим радом солидарно одговара и организации а односно политичкотериторијална јединица сагласно одредбама Зак. о рад. односима и Зак. о јавним службеницима. У том смислу постоји и овлашћење завода у чл. 227 Зак. о инвалид, осигурану и чл. 228 Зак. о пензијском осигурану за породичну пензију. „Ако je законом предвиђено право“, каже се у нацрту, „да завод за социјално осигурање тражи обештећење фондова и од радника који je обављајући посао за организацију својом кривицом довео до тога да наступи случај у коме настаје обавеза завода да исплаћује одређени износ из фондова, а у које je пре тога уплаћиван допринос управо у циљу осигурања од тог случаја, тако да je завод већ делимично и обештећен, зашто да такво право буде ускраћено појединцу или неком правном лицу поготову када je штета причинена кривичним делом. То би се право могло ускратити грађанину односно правном лицу само ако би се сви горе наведени прописи схватили као изузетна овлашћења завода за социјално осигурање којима се изузетно отклања потпуна заштићеност лица у радном односу од сваког непосредног захтева за накнаду штете. Такво схватање не би имало оправдана у нашим друштвеним односима и ниме би се уствари фронтално негирало опште правило имовинског права да je онај ко другом штету причини својом кривицом дужан ту штету да накнади.“ У реферату за седницу, који je у суштини подржао став нацрта, указано je да се у досадашној пракси став о искључивој одговорности привредне организације углавном своди на цитиране чл. 294 Зак. о рад. односима. Уколико се понекад тај став правда тиме да je оштећени ефикасно заштићен и кад свој захтев остварује само против радне организације којој радник припада, реферат разлозима нацрта о могућности да потраживане према организации застари у току кривичног гонена радника, додаје и примере из праксе где je накнада штете онемогућена ликвидацијом организације. Реферат побија и аргумент, који се такође понекад истине, да искључива одговорност организације одговара интересима радника. Раднику