Анали Правног факултета у Београду

485

СУДСКА ПРАКСА

може бити отежано доказивање чињенице које искључују његову одговорност према организацији с обзиром на услове рада када се од њега захтева регрес после дугог времена протеклог у вођењу парнице по тужби оштећеног против организации е. Затим, положа] радника у радној организации може да буде изузетно отежан за време докле траје рок у коме организација има право да тражи регрес. Када дође до регресне тужбе, радник he редовно доспевати у ситуацију да плаћа трошак две парнице. И објективно узев, како реферат узима „у непосредној парничној борби радника и оштећеног поузданије се осветљава истина и утврђују релевантне чињенице о томе да ли je дело радника настало у вршењу рада или у вези с њим, да ли и на страни оштећеног има кривице због чега и он треба да сноси штету, колико je висина штете и томе слично. Не, треба занемарити извесно могуће померанье заинтересованости процесуалних субјеката (странке, пуномоћника, заступника), сведока и вештака у поступку, зависно од тога да ли je захтев управљен противу радне организације искључиво или и против радника“. Иначе, усамљен положај организације у парници с оштећеним доводи још и до низа позиција које процесуално не одговарају интересима радне организације којој радник припада; „Организација je присиљена да води две парнице, прво као тужена по тужби оштећеног и затим као тужилац у парници против радника за накнаду износа који je платила оштећеном. У обе парнице може бити поражена а у обе парнице изложена je трошковима. „Суочена са неизвесношћу исхода парнице и неминовношћу да се у парници изложи трошковима и губитку времена, организација се може сасвим разумно определит да се не брани по тужби оштећеног нарочито ако je штета мањег обима и ако не намерава да захтева накнаду од свог радника. У том правцу могу утицати и разни субјективни интереси и неравноправна пракса на штету интереса радног колектива а зависно од односа и утицаја у том колективу. „Пошто, по правилу, радник који je штету причинно није према својој радној организације in оЫгдо све док ова не исплати накнаду оштећеном на основу правоснажне пресуде, радна организација не би могла водити парницу, тражити наплату нити мере обезбеђења против радника пре те правоснажне пресуде. Опасност која за њу настаје од такве праксе очевидна je: радник има широко поље маневровања да потпуно избегне реализацију његове одговорности. То не би био случај кад би радник и организација одговарали солидарно и кад би се истом пресудом утврђмвала одговорност једног и другог“. Уз аргумент о одговорности радника по одредбама Зак. о организации и финансирању социј. осигурања, коришћен у нацрту решена, рефератом je указано још да за установе јавне службе по Закону о јавним службеницима постоји и пасивна легитимација службеника као учиниоца штетс (чл. 122, ст. 2, и чл. 123, ст. 3). Посебно се реферат бави Уставом СФР Југославије. „Поред начелних однредаба треба имати у виду и чл. 8 који располагања средствима у друштвеној својини усмерава према планским задацима привредне организације и правцем економске целисходности ради постизања највећег ефекта за радну организацију и друштвену заједницу (што упућује на интерпретацију да одговорност за штету коју радник учини не треба искључиво да терети средства у друштвеној својини и да привредна организација не може радника ослободити дужности да накнади организации што je она исплатила као накнаду штете, а тиме се опет одузима друштвени смисао становишту да радник не може бити непосредно тужен за накнаду штете) —■ о накнади штете конкретно говори чл. 69: (а) За штету одговара друштвено политичка заједница односно организација у којој се врши служба