Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

486

или делатност пословаше од јавног интереса (ст. 1); (б) Оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које je штету причинило; у том случају одговорност организације и тог лица je солидарна; (в) То право оштећени има „под условима одређеним у закону“. Граматички ово место дозвољава двојако тумачење: прво, лице које незаконитим или неправилним вршењем службе или делатности причини щтету дужно je да ту штету накнади на захтев оштећеног уколико постоје основи и услови одговорности за штету према општим прописима и правилима, уважавајући специфичност односа службе и делатности и посебне прописе ако их има и, друго, то лице није дужно накнадити штету на захтев оштећеног осим ако je што друго посебним законом одређено. По логичном смислу није на први поглед јасан ни неизбежан закључак да се одговорност учиниоца штете према оштећеном искључује уколико закон посебно не одреди друго, као што није јасан ни неизбежан закључак да се о тој одговорности суди према општим правилима о основима и условима одговорности за своје дело, без изузетка. Исцрпно регулисање овог питаша и није ствар Устава него разраде правног система у области облигационог права.“ Свој прилог дискусији реферат je посебно дао и запажашем да чл. 294 Зак. о рад. односима нема своју идејну подлогу у правилу ранијег права да послодавац одговара за штету коју његов радник причини другом у вршењу рада; да одговара по том основу што није обратио потребну пажњу код избора радника коме je поверио посао и приликом надзора при раду. То je било правило одговорности на основу кривице које je сагласно духу буржаског права. По чл. 294 Зак. о рад. односима радна организација одговара без обзира на постојање кривице на њеној страни по објективном критерију. Таква норма одговара садржини односа у произведши и у вршешу другог рада као и друштвено корисном начелу заштите личности и права појединаца или права колектива који су у дотицају са активношћу радника у вршењу његовог радног задатка. У току дискусије образовала су се у седници одељеша коначно два становишта. По једном, указује се потребним и друштвено целисходним да се меша судска пракса у погледу примене чл. 294 Зак. о рад. односима тако да оштећени може, поред привредне организације, тужити радника који je у вези с радом причинно трећем штету намерно или из крајње непажње. По другом становишту, за које се определила већина, ова ствар има већ своје решење у позитивном законодавству. Према том другом становишту правки положај лица у радном односу које причини штету трећем лицу у вези са радом, одређен je одредбама чл. 294 Зак. о рад. односима. Према ст. 1 тога члана привредна организација одговара за штету. У очигледној je супротности са том одредбом правно схватање које би предвиђало и непосредну одговорност лица у радном односу макар и у виду солидарне одговорности са привредном организацијом. Закон за дотични однос има два субјекта: оштећеног и привредну организацију, чијим je радом штета проузрокована, што je и логично и теоретски правилно поставлено. Ако би се и лице у радном односу (макар штета била проузрокована и кривичним делом тога лица) стављало у правки положај непосредно одговорног за штету, то би се лице лишило права из ст. другог чл. 294 који предвиђа да привредна организација има право да тражи накнаду исплаћеног износа, што значи да се не мора и користити тим правом али и да то може учинити ако je штета причишена намерно или из крајње непажше.