Анали Правног факултета у Београду

374

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сања односним органима управе постиже сажетост основног прописа, односно издвајањем појединих решења подложних честим променама олакшава поступак будућих измена. Преношење регулисања појединих питања са државних органа на друштвене органе број прописа се никако не смањује. To je само померање функције регулисања са једног органа на други при чему потреба регулисања не отпада. Напротив број правних аката се тиме увећава: место малог броја правних аката државних органа долази велики број правних аката многобројних друштвених организама, поред аката државних органа који се односе на преношење функције и организацију и рад тих организама. Принципи федеративног уређења, принцип самоуправљања и комуналног уређења деобом надлежности и нормативних овлашћења доводе до умножавања нормативних аката по истој ствари који тек у свои скупу исцрпљују матери ј у. Овде би се већ могло поставити питање да ли се у сваком поједином случају морало ићи на подвајаше материје за основни акт и акт нижега реда, односно на препуштање делимичног регулисања органима ужих друштвено-политичких заједница. Регулисања посебним нормативним актима ових заједница не бива увек због тога што би она по својој природи или по међусобном односу органа тамо спадала већ због тога што орган шире заједнице тренутно није могао наћи решење или je решење сложено а органу који доноси основни пропис се жури, па решавање преноси на друтог У таквим случајевима долази до неоправданог повећања броја аката. Увећање броја нормативних правних аката долази и из других, такође оправданих узрока, али специфичних за наше прилике. Ствараае једног коренито новог друштвеног уређења захтевало je потпуно ново правно регулисање са захватањем нових области регулисања, а поред тога једно друштво у живом развоју мора правним прописима да усмерава тај развој, односно да правно уобличава стање до кога се у развоју дошло. Увећање броја правних прописа настаје и из других разлога који се не би могли сматрати оправданим. Један од тих узрока je дубоко укорењено веровање нашег човека у чаробну моћ прописа што изненађује код једног младог, реалног, практичним смислом обдареног народа који je недавно изашао из револуције и који je имао довољно прилике видети да се самим доношењем прописа не може решити свака ситуација. Треба подвући да није реч о вери у законитост, убеђењу о потреби поштовања правног поретка већ о нечем битно различитом: веровању да се сваки привредни, културни и друштвени проблем уопште може решити простим доношењем новог или изменом постојећег прописа, те су ретке дискусије и састанци који се не завршавају закључком да треба донети нове прописе. Заборавља се да за решавање извесних проблема постоје мере ван области правног регулисања које су болье за отклањање извесних појава односно за постизање одређених циљева, да се многи проблеми могу једино решити управо на тај начин а да je правки пропис у таквим ситуацијама без утицаја. Ова склоност доводи до великог броја мртворођених прописа, до чије примене никад не долази и који оптерећују правни систем мртвим теретом.