Анали Правног факултета у Београду

12

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

градна, хисторијска страна права заправо рна страна, која je једи н а у стању да објасни суштину правног збивања. Да Кантона Метафизика права не изгледа баш наскроз метафизички, назире се и из његове успоредбе права са геометријом. Као што геометрија проналази законитост простора (правилне облике), да би с њима мјерила облике у природи, тако’и право проналази правне појмове и односе, да би их употребила као критериј за оцјену разних друштвених односа. Иако je Кант приказао морал метафизички, негова je непроцјенива заслуга у томе, да га je повезао с грађанским правом у цюьу неговог хуманизирања и попуњавања празнина. Празнине, које су у грађанском праву нужне, попуњавале су се прије Канта силигоизмима 'и аналогијама. Тиме се примјена права тјерала у догматизам и формализам, дакле управо у колосјек, који Кант није хтјео. Концепција природног права критизирала je овај начин попуњавања празнина. Али je тек Кант требао да дође и да каже,'да ће се те празнине попуњавати етиком, коју он због тога ставља испред догматике и формализма.'Његова „Метафизичка почела правне науке“ написане су управо у ту сврху. Изгледа, да je Канта као филозофа сметала дифузност природног права. Зато je он унио у нега извјеону оријентацију тиме, што je цијели поредак класифицирао на „природне и'позитивно (статутне) законе“. Ови закони представлеју вањску тј. праву изградњу за разлику од унутраппье изградње, у којој je садржана етика, тј. учење' о моралу. Вањска изградња везана je за друштвену принуду, a унутрашња само за ону принуду, коју сама себи пбставља. С овом класификацијом Кант je отпочео и своје излагање о грађанском праву. Ова класификација подсјећа на Аристотела (384 —322), који je 'у Никомаховој етици класифицирао право на природно и позитивно овим ријечима; „Природно право je оно, које свуда има исту важност, а да не зависи од тога, да ли je усвојено или није, док je позитивно право оно, за које je првобитно било споредно, да ли je гласило овако или онако, али то више није, откако je законски установлено“. Ако Кант можда и није познавао Никомахову етику, "веза je ипак у томе, да je Аристотелева класификација претходила природном праву, а Кантова никла управо из духа природног права. То je она допуна грађанског права, коју je Кант назвао „етичким законодавством“, a која je данас опћенито позната као „поштење у промету“. Поштене у промету било je познато већ у старом римском праву. Али je оно обилније ускрсло тек послије апсолутизма као реакција на велике кодификације грађанског права, које су се примешивала догматски и формалистички. Штавише, и сама интерпретација била je у доба апсолутизма монопол законодавне власти. Али ново стање створило je потребу, да се сузбије догматизам и формализам у примјени, да се право боле усклади са производним односима, да се ублажи експлоатација, да се право етизира и да се нађе најподеснији критериј за уклањање колизије интереса. Сви су ти захтјеви