Анали Правног факултета у Београду

КАНТОВО УЧЕЊЕ О ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

показивали, да je старо грађанско право услијед нових ситуација у поретку дошло у кризу, коју je требало некако санирати. Кант, иако je био далеко од праксе у производним односима, осјетио je ову кризу и тражио излаз из ње. Нашао га je посве тачно у етизирању трађанског права односно у увођењу морала у његову примјену. Етизирање грађанског права било je сталан лајтмотив, не само у пракси, већ и у науци, па га je својом видовитошћу морао осјетити и стари Кант. Па и сам капиталистички свијет толико се међуообно уништавао разним прометним триковима и непоштењем да се и у гьеговим редовима јавила потреба за поправком права, управо у оном правду на који je указао Кант. Колико се тиме Кант разликује од Хегела, који je „мјесто и исходиште права видио у вољи“, дакле управо у ономе, што олакшава експлоатацију. Хегелова „вольа“ за владајућу класу није ништа друто, већ њена самовоља. Утјецало je то и на неке кодификације, које су се јавиле у Кантово вријеме. Тако je у Codex Theresianus по први пут ушла заштита повјерегьа у промет. У Опћем грађанском законику почело се већ шире са етизирањем. То je разумљиво, кад се зна, да je Цајлер (Zeilier) (1751 —1828) главки редактор Грађанског законика, био вјеран слједбеник Кантоне филозофије. Однос између „етичког и јуридичког законодавства“ или између „моралитета и легалитета“ Кант није поставио као неку разлику по садржају, већ само као разлику извора, из којих право произилази. Краће казано, морал и право класифицирају се код Канта према различитим законодавствима, а не према различимы садржају. Кант je то казао и другим ријечима, найме да човјеков рад с гледишта етичког законодавства покреће само „идеја дужности“, а по јуридичком законодавству поред идеје дужности и „остала покретала“. То су главне мисли, којима je Кант изразио везу између грађанског права и морала. А оне показују, да je Кант ставио етику у исти ранг са правом. Кант ово објашњава и примјером, који je узео из начела pacta sunt servanda. Ако се нетко обавезао уговором, налаже му морална дужност, да обавезу и испуни, макар га се правно и не би могло на то принудити. Кант види „специфичное! етичког законодавства“ у томе, да се нека обавеза мора извршити само за то, што je она „дужност и начело дужности“. Кант je ово гледиште поставио одвише опћенито, филозофски, и зато je оно дошло у сукоб са поставкама у позитивным порецима. Сукоб je у томе, што Кант није узео у обзир, да нёка обавеза може бити немогућа и недопуштена и да она у том случају не важи, макар je нетко и примио. А што je најглавније, Кантовим гледиштем мијења се принцип застаре и поставља нова теза, по којој нека предузета обавеза не може уопће застарјети. Ова теза произлази из Кантоне чисте етике. Али она има подлогу и у стварности промета. Тако у свјетској трговини, а и у обичном промету, важи и данас морално начело, да се и застрајели дуг мора платити, те да je позивање на застару у таквим случајевима противно