Анали Правног факултета у Београду

212

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Закона о промету земљишта и зграда према комејепромет земљишта Слободан између приватних лица. Ово правило данас не би могли да применимо како je поставлено у Српском грађанском законику всп само уколико су поштовани императивни прописи о максимуму землишта ко je може бити У личној својини појединаца и уколико се одређена друштвена правна лица (пољопривредне организације, шумска газдинства) нису користила својим законским правом прече куповине земљишта у грађанској својини. Законском праву прече куповине земљишта нема места у корист најближих чланова породице. Овом праву не би имало оправдала у нашим данашлим гфавним схватањима. То би, свакако, значило задржавање без икаквог друштвеног оправдала архаичног облика акумулације земљишта у својини једне породице, а с друге стране представљало би непотребно ограничеле слободе промета власника земљишта. Уосталом, у прилог усвајала овог схватала треба навести да je и у Предоснови за нацрт закона о правима на ствари од 1964 године законско право прече куповине ствари у корист сувласника нашло своје место (26).

Др.

Љубиша Милошевић

ПРИМЈЕНА ЧЛАНА 15 И 19 ОСНОВНОГ ЗАКОНА О ОДНОСИМА РОДИТЕЉА И ДЈЕЦЕ

I. Наше породично право усваја појам родитељског права који обухвата права и дужности родитеља према њиховој дјеци. Тако они имају права и дужности да се старају о личности, правима и интересима своје малолетне дјеце у сврху њиховог подизања за сашосталан живот и васпитања за корисне и свјесне чланове друштва, како стоји у члану 1 Основног закона о односима родитеља и ДЈеце. Управо та њихова права и обавезе чине садржину родител>ског права. Законским прописима много су више наглашене обавезе родители. Права, често омогућавају родитељима самостално и несметано вршење ньихових дужности, „да би снагом свога права могли исюьучити сваког трећег који би их у вршегьу ньихових родительских права ометао” (1). У највећем броју случајева родители са пуно савјесности, љубави и њежности извршавају ове своје дужности, те скоро нема ни потребе за интервенцијом државних органа у цшьу заштите дјечијих интереса. Али и поред тога наилазимо на дјецу којима срећа није наклоњена да уживају заштиту својих родитеља, да осјете њихову љубав, њежност и наклоност. Поставља ce питање да ли постоји благовремена, потпуна и ефикасна заштита овакве дјеце од најразличитијих злоупотреба родитељских права?

(26) в. чл. 249, ст. 2 у вези чл. 85, ст. 2 и 3.

(1) Др. Ана Прокоп: Односи родитеља и дјеце по законодавству ФЖРЈ, Загреб, 1954, с. 63.