Анали Правног факултета у Београду

20

АНАЛИ. ПРАВНОГ Ф.АКУЛТЕТА

Сав тај развој догодио ce y каоније вријеме, па Кант није за њега )Ни могао знати. Тако je он стварно право, које je концентрирао на својину, проматрао са Хајновог гледишта, али свакако и с гледишта природног права, гледишта свог времена. Да би Кант одредио својину, морао joj je најприје дати грађанскоправни оквир, у који je својина требало да уђе. Оквир био je у томе да je Кант дефинирао грађанско право као систем правних односа, а не као ситем субјективних права, како су то мислили представници буржоаског либерализма. Овакву дефиницију грађанског права пропагирао je Јозеф Унгер ( Joseph TJnger) (1828 —1913), један од најнапреднијих буржоаских правника, а од њега прешла je она и у социјалистички поредак. Полазећи од таквог оквира Кант je отклонио стару дефиницију својине, да je она правки однос између човјека и ствари. Сматра je бесмисленом, jep кад би то био правки однос, имао би сопственик извјесна права према ствари, а ствар опет извјесна права према сопственику. Што се тине одређења својине, Кант не улази у котроверзе око њеног садржаја, већ je дефинира као право коришћења, које сопственик добива вољом заједнице, у којој живи, сматрајући, да je у том „вољом која апсолутно заповиједа“. А они, који својину држе отприје (у виду je зёмльиште) по основу присвајања, могу je држати, уколико заједница не одреди друкчије. То показује, да je Кант заузео критички став према својини, како су je схваћали прије, а и касније послије њега. А што се посебно тиче својине земљишта, Кант je не одређује субјективно, дакле ни с гледишта сопственика ни с гледишта трећега, већ с гледишта друштвене заједниде, која једина поставља правки основ за стјецање и коришћење ствари. А полазна тачка свега je имплиците изражена мисао, да свака својина, која није стечена личним радом, значи прикраћивање друштвене заједнице. Тако je Кант другим ријечима казао оно, што je Маркс касније дефинирао помоћу „присвајања“. Кантови погледи на својину, како се одавде види, су наскроз друштвени. А што највише упада у очи, они се јављају у вријеме, кад je настајао буржоаски либерализам са својим монструозним склоностима за фетишизирање својине. Тиме je Кант заслужио посебно признагье данахшьиде, jep се истакао са негацијом сопствене друштвене средине. Величина многих умова управо je у томе, да су гледали у будућност и далеко измакли напријед од своје средине. Овдје се нису могле изнијети све појединости, које je Кант у свом дјелу обухватио. У овој студији објашњења су само гледања о грађанском праву као цијелини и о пој единим карактеристичним институтима, како би се видјело, у чему се Кант удаљио од свог времена и у чему се приближио схваћању данашњице. У тим гледагьима има и неиспуњених нада, jep je Кант разматрао грађанско право одвише радионалистички, а премало емпиријски и никако материјалистички. Али, остављајући то по страни, ваља нагласити, да у Кантоном дјелу има вриједности, пред којима се расплињује све оно, што се у његовој филозофији не би могло да сложи са данашњим гледањима