Анали Правног факултета у Београду

КАНТОВО УЧЕНЬЕ О ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

21

на грађанско право. Болье ће се величина неког дјела моћи да оцјени, кад га се посматра у времену, у коме je оно настало. Кант je прегнуо да етизира грађанско право, које je тешко трпјело под притиском разних догматизама и формализама. Оаједно с тиме ишао je и за тим, да човјеку даде ону друштвену, заправо моралну вриједност, без које се етизирање права не би могло остварити. Кант je у своје вријеме био једини, који je развијао те интенције, па je написао о томе и посебно правнофилозофско дјело. Није ли већ тиме истакнута његова величина међу сувременицима? Кант није био револуционар, да бм почео са политичким преокретом свијета. Он* кога су сматрали осебењаком, није имао ни снаге ни смисла за то, а и прилике, у којима je живио, нису још биле револуционарно сазреле. Кантов револуционарни став био je само психолошки. Он се опредијелио за концепцију природног права, са којим се како je већ напоменуто у уводу могла оправдати и сама револуција. Природно право била je концепција, у коју се тада вјеровало, па ни Кант није могао осјетити, да ће буржоазија, која je ту концепцију основала, окренути јој касније леђа, чим дође на власт. Он као филозоф, као револуционар из кабинета иније могао да учини друго, већ да се опредијели за оно, што je по његовом мипиьешу било најпрогресивније, заправо, једино прогресивно у његово вријеме. Но његова величина није само у опредјелењу за нови ред ствари. Као филозоф рационалист он je вјеровао можда и наивно да he се апсолутизам распасти, чим се изгради гледање природног права на нови поредак. У том: правду ишао je и његов активитет, који нам je оставио у својој „Метафизици“. Природно право, које je било дифузна комбинација тада разних прогресивних идеја, он je покушао средити у правду једног лрихватљивог правног поретка. Најприје je елиминирао религију, која je такође говорила о вриједности човјека. Али Кант јој није вјеровао, јер je свака вјера интолерантна према човјеку друге вјере и јер религијом како je Кант истакао својом јуристичком духовитошћу влада бог, који je себи арогирао сва права, а ослободио се свих дужности, а то се управо моралом може најмање оправдати. А осим тога вјера je и препрека човјековом критичном мишљењу. Етику, која се такође нашла у природном праву, није Кант оставио изолирану, јер би она у том случају била за правки поредак скоро без вриједности. Он jy je у цјелости унио у грађанско право, jep je чврсто вјеровао, да he се право само у том случају ослободити догматизма и формализма, који су in ultima linea оправдали екпслоатацију. Кад право није манифестација „воље божје“, како се тада вјеровало, већ „творевина од човјека и за човјека“, Кант je у центар етизираног грађанског права морао поставит човјека и на тој бази изградио концепцију о његовој моралној вриједности. Свакако да je једно и друго ишло руком о руку, jep се грађанско право не би могло етизирати, а да се истовремено не изгради и човјеков морални лик у њему. Етизирањем права и истицањем моралне вриједности човјека Кант je упутио науку -грађанског права новим правцем. Но послије његове смрти етика грађанског права падала je у заборав, jep jy je гушио позитивизам, који je конципирала бржоа-