Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

зија одмах, чим je дошла на власт. Тако je Кантона „Метафизика права“, за коју се може рећи, да je утирала пут социјализму, остала заборављена у библиотеками, док je правки позитивизам прокламајући, да je право само оно што владајућа класа пропише, завладао свијетом. Етизирањем грађанског права и истицањем моралне вриједности човјека у њему Кант се приближио будућем социјалистичком поретку. Раз лика je у путу, којим су кренули; Кантона рационалистична наука и социјалистичка тежња реформисања друштвене праксе. Социјализам je у свом развоју достигао неколико надградних слојева, а у најновијем од њих етизира се грађанско право и изграђује морални лик човјека. Све се то постизава, полазећи из материјалне базе над којом су расли поједини слојеви надградвье. Кант материјалну базу изградње и није познавао нити je знао, да се из ње одразује и право и етика. Зато je он одвојено проматрао и право и етику, он их je снагом свог ума спојио и тиме дао концепцију, која je близу данашњим достигнућима социјалистичког поретка. Зато кад ce y својој потпуности буде проучавало етизирање грађанског права и изградња човјековог моралног лика у њему, неће моћи, а да се не узме у руке и Кантона „Метафизичка почела правке науке“. Најзад, кад се Кант успореди са Хегелом, који je такођер близо социализму, требало би га ставити испред Хегела, не само због времена, у коме je живио, већ и због вриједности онога, што je написао.

Проф. др.

Михајло Вуковић

RÉSUMÉ La doctrine de Kant sur le droit civil La lutte contre l’absolutisme européen et les autres institutions sociales surannées, a été caractérisée sur le plan de l’éthique et du droit par l’apparition de l’idée sur l’organisation du »droit naturel« (jus naturale). La conception du droit naturel tirait en réalité son origine de l’Antiquité, mais c’est au début des Temps modernes qu’elle était devenu déjà une puissante idéologie. Kant a défini le droit naturel en tant que »droit qui appartient à chacun« ou »droit, qui appartient à quelqu’un, en vertu de sa nature humaine«. Malgré que le droit naturel ne s’est réalisé dans aucun ordre social, il était devenu l’idéologie acceptable de la bourgeoisie, qui était à cette époque la classe sociale progressive, par la voie duquel se justifiait aussi la révolution. En tant que combinaison du droit, de l’éthique et de la morale le droit naturel a pénétré dans tous les dommaines de la connaissance sociale et en premier lieu dans le domaine de la philosophie et du droit. D’ou il s’est ensuivi que de nombreux philosophes de cette époque ont réfléchi sur le droit en s’éloignant de la scholastique et de la religion, en sorte que les sciences juridiques venaient de réaliser leur plein essor. Dans cette étape de l’évolution du droit natural les célèbres savants suivants ont publié leurs oeuvres: Leibniz (1646 —1716), Hugo de Croot (1583—1645), Thomasius (1655—1728),. Christian Wolff (1679—1754). Cette pléiade de grands esprits dans l’ère du droit naturel a été close avec Kant (1726 —1804) et Hegel (1770 —1830). Tout ce qui leur a succédé n’a été qu’une reproduction de leurs doctrines. Quoique ni -Kant ni Hegel ne furent des jristes, chacun d’eux a laissé une oeuvre puissante dans la philosophie