Анали Правног факултета у Београду

38

АНЛЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

основа да се тај метод назива нормативистичким. Међутим, он се ипак тако назива у жељи да се представи као суштина нормативизма и да се тако прогласи ненаучним и избаци из науке. Суштина нормативизма као правне теорије не сатоји се, међутим, у употреби нормативног метода него у ставу да je право искључиво норма и да се стога једино може проучавати нормативним, а не и неким другим методима (као узрочно-објашњавајућим, на пример). Овакав нормативизам прелази у правни идеализам, сматрајући да je право независно од стварног, искуственог света. Нормативизам, наравне, треба одбацити, поготову ако пређе у идеализам. Али зато с прљавом водом не треба и дете избацити из корита, тј. одбацујући нормативизам не треба одбацити и нормативан метод, Због везе нормативизма с идеализмом и његове тежње да пређе у идеализам, и нормативан метод се често оцењује као неемперијски метод, метод којим се не проучавају емпиријски подаци него само чисте идеје, или чисто субјективни доживљаји који немају никакву објективност, тако да се не могу ни саопштити другоме. Тако се истине најпре да наука проучава оно што je, да се састоји из исказа (судова) о стварности, док нормативна наука проучава оно што треба да буде и састоји се од исказа (судова) о вредности. Зато и нормативна правка наука није наука. Треба признати да извесни нормативисти, тврдећи да правка наука говори о ономе што треба да буде, а не о ономе што јесте и сувише наглашавајући да право припада свету норми, свету оног што треба да буде, а не свету стварности, свету оног што јест, дају у ствари право оваквим тврдњама критичара нормативног метода. Међутим, стварност je сасвим друкчија. И нормативна правка наука говори о оном што јест, а не о оном што треба да буде. Само, природа онога „што јест“ о коме она говори друкчија je од природе таквог „што јест“ о коме говоре друге науке. Она говори о нормама, стварност о којој она говори састоји се од исказа о оном што треба да буде. Али ти искази сами по себи постоје као нешто што јест и о њима се могу изрицати индикативни искази, тј. може се утврдити какви су они, како гласе, из чега се састоје. Нормативна правка наука утврђује, дакле, индикативним исказима какве су норме, тј. њихову садржину, која се састоји из исказа о оном што треба да буде. Један индикативан исказ о норми која садржи оно што треба да буде није ништа мање индикативан од сваког другог исказа о оном што јест. Критичари нормативног метода заборављају да норме саме јесу нешто што јест и као такве да се састоје из исказа о оном што треба да буде. Нормативна наука репродукује, као и свака друга наука, у мислима предмет који стварно постоји правне норме. То je топико очито да je чудно како су се могле помешати две јасно одвојене ствари оно што треба да буде, о чему говоре норме, и оно што јест, о чему говори правка наука утврђујући шта говоре норме. С друге стране, каже се да су предмета који изучава нормативан метод субјективни доживљаји који нису објективно емпиријски. Тешко je разумети и прихватити овај разлог. Нормативан метод изучава искљу-