Анали Правног факултета у Београду

МЕТОДИ ИЗУЧАВАЊА ПРАВА

39

чиво емпиријске податке, који су с једне стране материјални (материјални знаци који садрже значења), а с друге стране духовни (значења), али такви да се могу особеним Духовним искуством объективно сазнати. Значегьа нису чисто субъективна и несаопштива. Напротив, законик значења je друштвена объективна појава, коју сви чланови датог друштва, одн. припадници исте културе, сазнају на у основи исти начин, што значи да су значења на која се законик односи такође объективна и да се могу саопштавати другима, који их, опет, могу схватити на у основи исти начин. Друкчије, заиста, никакав говор и други начин духовног општења не би били могући. Тако се релативно лако може утврдити да ли je Ъедан исказ о значењима истинит, тј, он се може интерсубјективно проверити упоређивањем с објективно-духовном стварношћу. Против объективности предмета нормативног метода истине се такође да je право чисто самовољна творевина законодавца који с једним потезом пера од закона ствара обичну макулатуру. Зато нормативна правка наука није наука, она je наука без објективног предмета. Ово je скроз нетачно. Најпре, и сомовољне одлуке воље объективно постоје и могу бити предмет науке. Али право je далеко од тога да буде тако нетто оно je објективно одређено и воља која га ствара треба да зна објективне чиниоце који га одређују ако хоће да њено право буде погодно за остварење циља који му воља поставља. Они који заступају овакве неосноване тврдње засењени су привидном свемоћу законодавца, a иза привида не виде његову стварну ограниченост објективним чиниоцима. Често се нормативан метод проглашава ненаучним и зато што ce, тобож, помоћу њега не могу утврђивати никакви научни закони већ само описивати норме. Међутим, и то je потпуно нетачно. Нормативним методом се могу утврђивати исто онакви научни закони као и узрочно-објапгњавајућим, тј. могу се утврђивати сталне, опште и нужне везе међу појавама. Кад се, напр., утврди да санкција следује деликту, онда je то исто тако општи и нужан закон који се утврђује нормативном методом као и закони који се утврђују узрочно-објашњавајућим методом. Само, ова општост и нужност су друге врсте од оних у узрочним законима, а услед тога су оне чак и строже него ове. Наиме, као што je познато, ни општост ни, нарочито, нужност узрочног емпиријског закона нису никад апсолутне, jep je искуство на основу кога се утврђују увек ограничено. Како стоји с општошћу и нужношћу закона који утврђује нормативан метод? Најпре, наравно, овде треба разликовати исказ који чини садржину норме од исказа нормативне науке. Кад норма каже да санкција треба да следује деликту, онда je то норма, а не научан закон, тј. то није исказ нормативне науке. Зато кад нормативна наука каже да норма садржи правило да санкција следи деликту, онда je то само репродукција норме, а не научни закон. Кад она каже да се у сваком праву садржи норма да санкдија следи деликту, онда je то опет само опис опште особине свих права, а не научни закон. И кад наука каже да ова норма није увек остварена у стварности, тј. да у стварности санкција не