Анали Правног факултета у Београду
АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА
40
следи увек деликту, онда je и то само опис стварности, а не научан закон, и тај . опис не спада у надлежност нормативне науке. Али наука може такође, сама за себе, утврдити да деликту увек и нужно следи санкција, тј. да je састав права такав да увек садржи санкцију за деликт и да право функционише тако да сваком деликту следи санкција, Тада она утврђује једну општу и нужну везу, тј. исказује један научни закон. Каква je дакле природа ове општости и нужности? Општост и нужност могу бити најпре логичке. То значи да кад се једно понашање означи као деликт, логички je нужно да се друго понашање означи као санкција, jep je у самој одредби деликта прећутно садржано постојање санкдије, па би било кршенье логичких закона да се то не каже и изрично и санкција не конкретизује./ Затим општост и нужност могу бити нормативне, тј. казивати да деликту увек треба нужно да следи санкција, Оне се тада заснивају на закону узрочности. Наиме, право je средство остварења неког цшьа. Узрочним изучавањем везе између права као средства остварења циља и самог тог остварења може се утврдити да право не може остварити циљ ако деликту не следи санкција. Овај узрочни исказ нормативна наука претвара у нормативан закон да санкција увек треба да следи деликт. Нормативан закон нормативне науке тада црпе своју снагу из узрочног закона на коме се заснива, чију трансформацију представља. На тај начин нормативна наука може да одређује идеалне правке' моделе савршеног права, потпуно прилагођеног остварењу циља, коме се ништа не може ни додати, ни одузети, нити се ишта у њему може померити са свог места. Како се овакви савршени модели не могу никад у потпуности остварити, то нормативна наука може постати научна критика позитивног права научна зато што му не одређује циљ, што није њена надлежност, него изучава ньегову погодност као средство за остварење циља. Нормативна наука, дакле, може да открива научне законе састава и функционисања права као логичког система и као средства за остварење одређених циљева. Ти закони, било логички било нормативни, имају строжу општост и нужност од одговарајућих узрочних закона, jep се у стварности дешава да санкција понекад не следи деликту, док логички и нормативно увек мора узети да му следи. Нормативан метод се често осуђује као метод који не даје значајна сазнања, као површан, описан, „јуристички“ у пежоративном смислу, формалистички; за њега се каже да се бави неважним стварима, појавама које немају никакву сопствену законитост, његова примена се назива „јуристерајом“, опет у пежоративном смислу, итд. Несумњиво je да се потпуно сазнање о праву не може добити искл>учиво нормативним методом. Али je не мање тачно да се оно не може стећи ни искључиво узрочно-објашњавајућим ни неким другим методом који би се искључиво употребио. Сваки метод je прилагођен да проучава само једну страну, један вид права и да нам да сазнање о тој страни права. За потпуно сазнање права потребно je сазнање о сейм његовим видовима и још, можда, и једно целовито сазнање права као целине.