Анали Правног факултета у Београду

ЕМПИРИЈ СКА ИСТРАЖИВАЊА У НАШОЈ ПРАВНОЈ НАУЦИ

59

за откривање стварних и привидних сличности и раз лика. Међутим, он није довољно примењиван ни квантитативно, ни квалитативно. За наше право као специфично битно je сагледавање правих релација према другим правним системима, капиталистичким и социјалистичким. Нарочито je, међутим, ризична употреба овог метода када се не располаже једнаким познавањем и страних установа. А та познавања су најчешће формалистична и површинска и што je нарочито изненађујуће, али разумљиво због ненормалних политичких односа у прошлости кад се ради о социјалистичким земљама. Још je горе кад се осете тонови тенденциозности и некоректности, омаловажавања туђих и апологетских уздизања наших установа. Такав поступак никада не може довести до објективне оцене, a још ман>е до истицања предности страних установа. Занимљиво je да и само наше право, због своде децентралистичке разуђености и шаренила локалних решења итд. (на пример, у области школства и просвете) можда омогућује употребу компаративное метода и стварања својствених му закључака. V. —■ 1. Код сваког, па и емпиријског истраживања нашег права, основно je питање да ли и у колико примењени метод омогућује утврђивање научних знања, односно да ли постоје и какви су критеријуми тачности и објективности појмова, исказа, судова, закључака и других логичких инструмената изражавања знања. Укратко: то je питање истинитости знања о изучаваном предмету. Оно je значајно не само због специфичности предмета него и због напред назначеног својеврсног плурализма методолошких поступака. Уопштено говорећи, може се само констатовати да je друштвена пракса критеријум истинитости знагьа. Јер, изван нье нема неког априорног, апсолутног, свуда и увек важећег критеријума. Ранија, актуелна и каснија друштвена пракса у својој целокупности и парцијално показује вредност и степей истинитости уобличених знања. Мањи или већи несклад знаньа и праксе означава постојање непотпуности и дефеката у знањима, па самим тим и у примењеном методу. Али, пошто се не може постављати цшь достизања апсолутних, дефинитивних и свеобухватних знања, то значи да су неопходна релативна знања, тј. таква која делимично одражавају предмет, неку његову страну или момент. Управо то се постиже применом појединих методолошких поступака, a дијалектички. метод je у стању да пружи најсвестранија и најдубља знања, па зато и представл>а јединство позитивних доприноса многих методолошких поступака. 2. Према томе, нема никаквог основа за подцењивање одређених вредности и домашаја појединих знања и дисциплина, као ни својствених им метода истраживања. С друге стране, пак, нема никаквог разлога ни за прецењивање могућности и квалитета било ко je дисциплине и, њеног метода истраживања. А то значи да je неодрживо и штетно како круто поверење у традиционалне методолошке поступке, тако и некритично прихватање нових методолошких поступака.

Др.

Стеван К. Врачар