Анали Правног факултета у Београду

О ОСНОВИ РОБНЕ ПРОИЗВОДИТЕ У СОЦИАЛИЗМУ

337

доминантна, може се наћи и у многим каснијим радовима совјетских економиста. „Нужност робне производње у прелазном периоду каже И. Вјазмин — диктирана je тиме што упоредо са општенародном, државном својином постоје милиони ситних сељачких газдинстава“ (2). Слично мишљење о прелазном периоду од капитализма ка социализму изражава и М. Ф. Макарова: „Социјализам, као што je познато, сам не рађа робну производњу већ je добија, такорећи, y наслеђе од претходног уређеша. Даље постојање робне производње и коришћење робних веза између града и села у прелазном периоду од капитализма ка социјализу условљено je хетерогеношћу економике и, пре свега, постојањем многобројних ситних сељачких газдинстава“ (3). Најзад, треба поменути да ce овакво мишљењв може довести у вези и са Лењиновим ставовима из 1921. Наиме, у свом раду О порезу у натуры (значај нове политике и њени услови) Лењин, позивајући се на једну, своју брошуру из 1918, такође изражава мишљење да je совјтеска економика хетерогена и да у н>ој постоји већи број елемената који припадају разним друштвено-економским формацијама. Пошто je по његовој оцени у томе срж питања, то их он једно за другим и набраја: (1) натри јархална, тј. у великој мери натурална сељачка привреда; (2) ситна робна производила (овде убраја пре свега сељаке који продају жито); (3) приватни капитализам; (4) државни капитализам, и (5) социјализам. Што се тиче релативног значаја ових сектора, Лењин сматра: „Јасно je да у ситно-сељачкој земљи преовлађује, и не може да не преовлађује, ситно-буржоаска стихија: већина, и то огромна већина земл>орадника су ситни робни произвођачи“ (4). Прихватање нужности робних односа у социјализму као последице несоцијалистичких облика привређивања, који стоје упоредо са неробним еоцијалистичким прозводним односима, отвара неколико питагьа. Од начина на који се она решавају зависи не само оцена места робних односа у социјализму већ и схватање карактера социјалистичког привредног система у целини. Међу њима су посебно значајна три питагьа: прво, какав je однос између несоцијалистичких (робних) и социјалистичких (наводно неробких) односа у социјалистичкој привреди и, каква je природа тог односа са становишта робне или неробне природе укупне привреде; друго, какво je релативно учешће ових производних односа у економској структури социјалистичког друштва и, с обзиром на то, какав je характер целе структуре односно саме социјалистичке привреде; најзад, у вези са претходним питањем, како се промене у релативном учеаићу појединих облика привређивања одражавају на социјалистички привредни систем а пре свега на дал>е постојање робних односа у социализму. 1. Опыта природа односа социјалистичких и несоцијалистичких облика привређивања. Када je реч о карактеру односа социјалистичких (неробних) и капиталистичких и ситно-робних производних односа као појава које, иако различите, несоцијалистичке, постоје у оквиру једне je-

(2) И. Вязмин: Й. В. Сталин о товарном производстве и законе стоимости при социализме, „Вопросы экономики“, 1952, № 12, с. 7.

3) М. Ф. Макарова: Об экономических связах города и деревни и новых условиях, „Вопросы экономики“, 1957, № 6, с. 93.

(4) В. И. Ленлш: Изабрана дела, Београд, 1960, том 14, с. 279.