Анали Правног факултета у Београду

338

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

динствене социјалистичке привреде, треба поменути да je у совјетској економској теорији ово питање разматрано још у првим годинама посла социјалистичке револуције. Начин дефинисања овог односа, може се рећи, био je кључни проблем на коме су се разишле концепције Е. Преображенског и Н. Бухарина у дискусији која je вођена у периоду 1924—1926. Према Е. Преображенском питање природе односа социјалистичких и несодијалистичких облика привређивања као разпичитих елемената једне економске структуре није типично само за социјалистичку привреду jep се поставља за свако друштво, тако да се и у социјализму мора решавати у складу са законитостима које важа за развој сваке економске структуре. „Ни једна економска формација сматра Е. Преображенски не може се развијати у чистом облику, само на основу оних иманентних закона који су својствени датој формацији. То би противречило самој идеји развитка. Развитак сваке економске форме означава потискивање осталих економских форми, њихово потчињавање новој, њихово стално нестајање. У таквим условима дијагонала паралелограма сила које дејствују у области економике никада не може лежати на линији унутраппьих закона владајуће форме већ се под дејством сила које делују у супротном правду увек одступати од те линије. А те силе које делују у супротном правду, тј. силе других вкономских форми, укључене у дати систем привреде, образују се по линији њима својствених закона развитка. Ти закони развитка старих форми претварају се сада просто у законе супротног деловања нове форме“ (5). Што се тиче начина истовремено постојање дроизводних односа и привредних сектора који се међусобно разликују, у овом случају социјалистичког и приватног сектора, Преображенски сматра да су, уошпте узев, могуће три солуције: да приватни сектор расте на рачун социјалистичког, да оба сектора постоје један поред друтог на бази равнотеже уз еквивалентну размену међу гьима и, најзад, да социјалистички сектор расте на рачун приватног. Он, пре свега, одбацује могућност дугорочне егзистенције једног и другог сектора на бази равнотеже. По његовом мишљењу, „Бесмислено je сматрати да ■ социјалистички систем и систем приватне робне производње, укључени у један исти систем национална привреде, могу постојати један поред другог на бази потпуне економске равнотеже међу њима. Таква равнотежа не може дуго да опстане, ■ зато што један систем мора да прогута други. Овде je могућа: или деградација, или развитак напред али стајање на једном месту није могуће“ (6). Како je и друго односно у датой редоследу прво решење јачање приватног сектора на рачун социјалистичког такође неприхватљиво, Преображенски заюьучује; „На тај начин ми долазимо до трећег, не само могућег већ у нашим условима и неизбежног случаја, тј. до политике цена свесно срачунате на експлоатацију приватне привреде у свим њеним видовима“ (7). Или, како се он изјаснио у ширем смислу у погледу економске политике у целини а

(5) Е. Преображенский: Основной закон социалистического накопления, „Вестник Коммунистических Академии“, 1924 № 8.

(6) Исто, с. 78. (7) Исто, с. 79.