Анали Правног факултета у Београду

О ОСНОВИ РОВНЕ ПРОИЗВОДИТЕ У СОДИЈАЛИЗМУ

339

не само политике цена: „У сваком случају мисао о томе да се социјалистичка привреда може развијати сама, не дирајући и средства ситнобуржоаске, па према томе и сельачке привреде, песте без сумње реакционарна, ситнобуржоаска утопија. Задатак социјалистичке државе не састоји се у томе да узима од ситнобуржоаских произвођача мање него што je узимао капитализам већ у томе да узима више из још већих прихода који ће бити обезбеђени у ситној производњи национализацијом цешокупне привреде а исто тако и ситне привреде землье“ (8). На основу оваквих схватања Преображенски je формулисао свој познати закон социјалистичке акумулације као основни економски закон социјалистичке привреде који стоји насупрот закону вредности као основном закону робне привреде. Однос тих закона сличан je односу сектора у којима они владају. Другим речима, како у свои чланку о закону вредности из 1926 он каже: „Закон социјалистичке акумуладије не представља једини основни закон совјетске економике. Карактеристика нашег, робно-социјалистичког система привреде састоји се у тома што у њему истовремено делују два закона, са дијаметрално супротним тенденцијама. Други од та два закона je закон вредности. Док у првом закону свој израз налазе тенденције наше будуће привреде, у другом закону нас притиска прошлост која упорно тежи да нас задржи на садаппьем стушьу и да врати назад точак историје. У закону вредности концентрише се сума свих тенденција робних и робно-капиталистичких елемената наше привреде a такође и сума свих утицаја светског капиталистичког тржишта на нашу привреду“ (9). На овај начин у радовима Е. Преображенског до краја je развијена концепција која признаје нужност робних односа y социјализму али само у својству несоцијалистичких облика привређивања. Преображенски социјалистичку привреду сматра као хетероген скуп различитих елемената који стоје један поред другог али не утичу један на другог у правду измене својих квалитета већ једино потирући узајамно интензитет и обим свог деловања. Социјалистичка привреда je, другим речима, дефинисана као смеша, скуп елемената који се не могу прилагодити један другом, тако да по својој природи представља mixtum compositum у коме једни елементи постепено апсорбују друге. У оваквом хетерогеном скупу робни односи, и то како односи просте тако и односи капиталистичке робне производње, постоје у социјалистичкој привреди као несоцијалистички производни односи који морају бити апсорбовани од стране социјалистичких. А пошто социјалистички производни односи сами немају робни характер, то према оваквом схватању нестајањем ситноробних и капиталистичких робних односа истовремено нестају и робни односи уопште. Овакав начин схватања односа појединих сектора социјалистичке привреде je у време свог формулисања био веома оштро критикован од стране Бухарина. По Бухарину приватан сектор (и робни односи) и државни сектор (у коме односи немају робни характер) се не смеју супрот-

(8) Исто, с. 59. (9) Е. Преображенский: Закон ценности в советском хозяйстве, „Вестник Коммунистической Академии“, 1926, № 4, с. 3.