Анали Правног факултета у Београду

341

О ОСНОВИ РОВНЕ ПРОИЗВОДИТЕ У СОЦИЈАЛИЗМУ

љало се питанье карактера, економске природе односа који се формирају ради поввзивања социјалистичког и несоцијалистичког сектора. У првим огдинама после остварене револуције владало je схватање по коме и ови односи немају односно не треба да имају робни характер. Веза између ситне сељачке привреде и социјалистичког сектора остваривана je углавном кроз реквизицију пољопривредних произвола од сељака. Како овај покушај натуралног повезивања државног и приватног сектора није успео jep je ослабивши економску везу између града и села био један од фактора који су привреду довели на ивицу тоталног слома, излаз из настале ситуације тражен je у напуштању реквизиције као метода који се сматрао директним и револуционарним и увођењу пореза у натури („продналога“) као прелазног облика и непосредне размене производа („продуктообмен“) између сељачке пољопривреде и државне индустрије, као основног облика њиховог међусобног повезивања. Међутим, пошто ни овај покушај није успео а непосредна размена производа („продуктообмен“) и непосредна размена роба („товарообмен“) су се претворила у обичан робни промет, то се убрзо прешло на развој трговина као у датим условима ј едино могућу везу између града и села. Прихватањем трговине као нужног облика међусобног повезивања државне индустријске и сељачке пољопривреде дат je истовремено и одговор на питање друштвеног облика повезивања социјалистичког и несоцијалистичког сектора. Тиме je, найме, не само отворена нова етапа у развоју социјалистичке привреде већ и створена основа за нов начин третирања робних односа у њој. Док je прва концесија у односу на раније одрицање сваке нужности робних односа у социјализму било прихватање робних односа само као остатака несоцијалистичких облика привређивања (Е. Преображенски), оваква концепција прихвата робне односе не само као несоцијалистичке производив односе већ и као прелазни облик ка социјалистичким производним односима, будући да у њима учествују не само приватни произвођачи већ и социјалистичка државна предузећа. У том смислу je и речено да схватања Бухарина иду испред схватагьа Преображенског. Штавише, она се могу довести у вези и са Лењиновим ставовима који je не само истица© значај кооперације за развитка социјалистичке привреде већ и указивао на прелазни характер производних односа који се образују између града и села. Подсетимо се да je Лењин сматрао да произвол социјалистичке фабрике који се размењује за сељачке намирнице није роба у политичкоекономском смислу речи, у сваком случају да није само роба, да престаје да буде роба (11). То указује да се ни по Лењину овај облик повезивања државног и приватног сектора не може сматрати робним односом у пуном смислу речи али ни потпуно развијеним социјалистичким односом, односно да и по ньему он има прелазан карактер. У складу са тим сматра се да овај облик производних односа није произвол унутраппье природе социјалистичких производних односа већ да je последица остатака несоцијалистичких облика привређивања односно да je резултат хетерогености социјалистичке економске структуре. Другим речима и по тумачењу које даје Бухарин нужност робних односа

(11) В. И. Ленин: Сочинения, IV изд., том 32, с. 362.