Анали Правног факултета у Београду

О ОСНОВИ РОВНЕ ПРОИЗВОДИТЕ У СОДИЈАЛИЗМУ

355

привреда која je представљала основну сферу робних односа несоцијалистичког характера укључује се у друштвени сектор. Друштвени облик присвајања землье у Совјетском Савезу преовлађује већ 1931 а 1937 износи 99,1°/о сетвене површине у земљи. С друге стране, колхозни облик польопривредне производње!, који се формира на колективизираној земљи, организује се највећим делом на принципима натуралног привређивања како у погледу односа са државним сектором (натурално плаћање услуга машинско-тракторских станица и система обавезног откупа), тако и у погледу односа колхоза и колхозника (систем трудодана и натуралног плаћања рада („натуроплата“). На тај Начин ранији центар несоцијлистиччких робних односа постаје основно упориште социјалистичких натуралних односа. Међутим, до очекиваног одумирања робних односа до кога 6и морало доћи да je постојање несоцијалистичких облика привређивања једини или основни узрок робне производње у социјализму не долази ни 1931 ни 1937, када je проглашен завршетак прелазног периода од капиталимза ка социјализму и у „основи изграђено социјалистичко друштво“. Штавише, у дальни етапама развоја не само да не долази до одумирања или сужаваньа робних односа већ робни промет доживльава све шири размах, обухватајући све више целу социјалистичку привреду а пре свега односе у оквиру сектора заснованог на друштвеној својини над средствима за производњу. Тиме je у ствари објективно пала и концепција о несоцијалистичким облицима привређивања као основном узроку робне производите у социализму. У том смислу њено одржавање и обнављање у каснијим етапама развоја, као и дугогодипиье одржавање ставова о неробком характеру социјалистичке привреде може се објаснити само као анахронизам настао на основу присуства значајних елемената догматизма у економској теорији социализма. Др. Александар Вацић

RÉSUMÉ

Les formes non-socialistes de l’activité économique comme base de la production des marchandises dans le socialisme

Dans la théorie économique marxiste, à partir de Marx et d’Engels jusqu’à la Révolution d’Octofore ainsi que beaucoup d’années apprès celle-ci, prédominait la conception selon laquelle l'instauration du socialisme signifiait l’abolition de la production des marchandises et de l’échange. Cette attitude théorique fut la base de l’économie politique du jeune Etat soviétique dans les premières armées de son existence, connue sous le nom de communisme de guerre, dirigée vers la réalisation de la distribution directe des produits (sans l’intervention du marché) sur l’échelle de l’économie globale. Cette tentative, comme on le sait, échoua. Après quelques années seulement, on abandonna la politique du communisme de guerre et on passa à la nouvelle économie politique (NEP) dans laquelle eut lieu la restitution des rapports de marché (de marchandises). Bien qu’à l’époque où elle fut introduite,