Анали Правног факултета у Београду

О ПОРЕКЛУ НЕКСУМА

375

у папуанском и меланезијском језику иста реч се употребљава за куповину, продају и зајам (19). Драгоцени податак нам даје у истом смислу и сијамска терминологија. Сам акт закључења зајма са каматом (не и бесплатни зајам) зове се кромат’ан. Исти назив се употребљава за уговор којим се слободни човек даје у ропство, којим сам себе продаје (20). Све je то доказ да су продаване у робље и зајам са каматом били у многим старим правима или веома блиски или чак један исти институт. Није искључено да су неки облици каматног зајма настали трансформацијом купопродаје. Иако je тешко о томе са извесношћу говорити, неки подаци омогућују делимичну реконструкцију овог процеса, остајући ипак на терену хипотезе. Вероватно je испрва продаја слободних људи одмах и неопозиво претварала њих у робове. За нешто хране или новца, сиромах у невољи je ностајао роб имућнијег суграђанина или му je давао чланове своје породице. Такав облик овај институт je могао имати на самим почецима цивилизације: у Атини пре Солонових реформи, у Риму у време формирања државе (21). Иако имовинске разлике још увек нису велике,, оне су довољне да у време несташиде хране приморају део становништва да се потчини групи имућнијих, прихватајући сваки услов. Први формирани већи поседи, које њихови власници не могу- обрадити својом снагом и снагом својих укућана, нагнали су их да траже допунску снагу са стране у заробльеним непријатељима и осиромашеним суграђанима. И касније, када се зајам одвојио од самопродавања за храну, мотив зеленаша често није био интерес него радна снага или дужнички роб. Какав je рачун повериоца да дй зајам некоме који вероватно нема никакве имовине нити има наде да he бити у стању да врати примљено, а да и не говоримо о каматама? Они су овим „зајмовима“ хтели да дођу до радне снаге (22). Уколико je била већа беда утолико je већи број људи губио статус слободних. Ако je веровати Тит Ливију, у Риму су готово сви плебејци допали дужничког ропства (23), а ситуација у Атини једва да je била друкчија (24). То je у оба случаја изазвало побуне и законодавне интервенције. На Истоку нома података о неким бунама дужничких робова али и овде су доношени закони који су ограничавали права повериоца и покушали да ситуацију дужничког роба учине привременом а не дефинитивном. Такав je смисао чл. 117 Хамурабијевог законика,

(19) Op. cit., p. 193. (20) Lingat: op. cit., p. 211.

(21) V. Lotze; Hectomoroi und vorsolonisches Schuldrecht, »Philologus«, CII, 1958, pp. 1—12; Finley: op. cit., p. 172, n. 48. (22) На ову тежиьу заимодавца указује Финли у наведеном чланку. Он наводи на с. 168 податак из књиге Данијела и Алисе Торнер (Thorner: Land and Labour in India, Bombay London, 1962, p. 9) по коме je y прошлости на пољима Индије било вероватно више људи који су радили као дужнички робови него што je било слободних радника. (23) Totam plebem aere alieno demersam esse, пише Ливије (Ab urbe condita, 11, 29). (24) „Сиромаси, оптерећени дуговима ко je су узели од богаташа, били су принуђени да им дају 1/6 произвола земље [. . .] или да заложе своју личност, те су долазили под власт својих поверилаца, који су их задржавали као робље или их продавали у страним земљама; многи су морали да продају своју децу што ниједан закон није забрањивао или су бежали из земље да би избегли свирепост зеленаша,“ пише Плутарх (Солон, XVI).