Анали Правног факултета у Београду

О ПОРЕКЛУ НЕКСУМА

377

су задржали многе архаична облике. Дужник je морао да ради код повериоца или лица које му овај назначи. Уколико je износ дуга велики и не може га на тај начин „исплатити“, његова ситуација постепено постаје ситуација правог роба (28). Поред плаћања камата или рада, могао je дужник и на други начин да искупи своју слободу за време трајања зајма. Занимљив je један докуменат из Асирије, из другог миленијума пре н. е. У њему налазимо клаузулу: „Жена дужцика живећи у кући повериоца као гарантија и оног дана када дужник врати жито, новац и камату, повратиће своју жену“ (29). Овде, дакле поред камате дужник даје своју жену чијим „услугама“ вероватно може да се служи за време трајања зајма. И у Риму, и поред извесне нејасноће текста, помиње се човек који за новац који дугује, даје или продаје „у ропство свој рад“ (Слободан човек који (про)даје у ропство свој рад због дугованог новца све док не исплати, назива се нексус, као што се због дуга назива задужен) (30). У оваквом облику продаја се битно приближила зајму, остајући по форми преношења својине, врста манципације или аутоманципације, она се претвара по суштини у кредитну операцију. И касније, када се зајам потпуно одвојио од купопродаје, задржали су се трагови некадашњег односа субординације између дужника и повериоца, дужност покоравања зајмодавцу. У извесном смислу, као да je и даље ова трансакција одмах производила дејство према личности дужника. Тако сијамски законик прописује да he у случају да се дужник и поверилац из зајма потуку, одговарати само дужник. Ово право нијв! примењивано ван уговора о зајму. То се тумачи као траг некада много веће подређености дужника. Обавеза се зове ни, зајмодавац кау ни, зајмопримац лук ни. Кау значи господар а лук потчињено лице. Овај израз лук ни значио би према томе потчињено лице које je путем зајма дошло у тај положај (31). У истом смислу, као траг потчшьености, може се схватити и комбинации а речи дужан и послушан коју каткад срећемо у нашим народним песмама: „А за тебе, бане, пропитује, ко да си му дужан и послушан“ (32). Заншиьиво je још једно правило из сијамског права, а ово право je у многим погледима сачувало архаичне црте, тако да потсећа на старо римско право. Ако дужник умре, његови наследници обавезни су да врате главницу али не и камату (33). И ово правило могло би се објаснити пореклом каматног зајма од купопродаје. Главница je цена за продатог члана коју користе укућани као целина. Касније, када je продаја постала условна

(28) С, von rürer-Haimandorf : The Apa-Tanis and their Nelghbours, London, 1962, ch. IV. (29) Документ бр. 56 из збирке коју су 1928 објавили Давид и Ебелинг у часопису » Zeitschrift für vergl. Rechtswissenschaft«. XLIV, 1928, pp. 305—381.

(30) Varro: De lingua latina, VII, 105: Liber qui suas opéras in servltutem pro pecunia quam debet dat, dum solveret, nexus vocatur, ut ab аеге oberatus. Интерпретација овог добро познатог фрагмента коју даје Финли (н. д., с. 173 —174) изгледа нам прихватљива. Уместо традиционалног: док не плати (dum solveret), он предлаже: док радом не отплати, док не одради свој дуг. То изгледа логично у композицији: saus opéras [. . .] pro pecunia [. . .] dat.

(31) Линтат: оп. цит., п. 221 (32) Чулиновић: н. д., с. 463. (33) Лингат; оп цит., с. 223.