Анали Правног факултета у Београду

О ПОРЕКЛУ НЕКСУМА

379

презадуженост, масовно дужничко ропство и незадовољство сиромаха које je претило експлозијом. Има мишљења да je у Атини пре Солона дужничко ропство наступало одмах после закључења зајма (37). Ако je такав ефект ове трансакције, зар се уопште може говорити о зајму? Када неко прими новад и одмах постане дужнички роб повериоца таква трансакција нити je кредит нити je зајам. То je пре самопродавање, аутоманципација. Разлози за закључак да je нексум у суштини врста самопродавања, аутоманципације суфледећи: 1. По облику се нексум не разликује од манципације. Нункупације су свакако друкчије гласиле, али и овде имамо пет ! . сведока, вагу и либрипенса. По форми je и нексум imaginaria quaedam venditio, како каже Гај (Inst. I, 113). A најчешће су ови фактивни послови некад били стварни; имагинарна продаја била je некад реална, када се уистину мерила ко личина бакра ко ja jđ играла улогу средства плаћања, односно цене. 2. Предмет зајма; aes rude или aes signatum, новац или храна су res пес mancipi. Да би се пренело право својине на њима довољна проста предаја. Али човек односно роб спада у res mancipi. Зато je био потребан свечан ритуал. Формалност je била потребна не ради оног што дужник добије, већ ради стицања на страни повериоца. Личност дужника je предмет посла, quid debitur, стога je потребно присуство сведока, либрипенса и свечане формуле. 3. Чак и они који не прихватају тезу о аутоманципацији дужника признају како извори допуштају овакав закључак. Ливије, Дионисије, а донекле и Варон и Цицерон говоре о нексуму тако да je по њиховом мишљењу ступити у нексум и ступити у дуговинско ропство потпуно истоветно (38). Такво je мишљење аутора који додуше живе у време када je нексум већ. аброгиран али који су ипак много ближи духу епохе него што je то случај са савременим романистима. 4. Према претежном схватању поверилац из нексума je могао и без интервенције магистрата да подвласти дужника, да га свеже (nectere) и доведе у свој ergastulum (39). Овакав би поступак био чудан да je из нексума настајало обично потраживање гарантовано слободом дужника. Зашто поверилац није редовном manus iniectio-m долазио до остварења свога права? Ако je нексум врста купопродаје, онда je понашање повериоца савршено разумљиво. Купац редовно не мора да се обрати суду ради преузимања купљене* ствари, тј. нексума. 5. Говори се како у Риму Слободан човек није могао бити роб. Притом се позива на Цицерона, Калистрата и Диоклецијана који тврде да ниједан римљанин не може постати роб путем conventio privata (40). То je принцип

(37) D. Lotze: ор. cit., р. 1 —12; Finley: ор. cit., р. 172.

(33) Пухан у необјављеној дисертацији, (с. 193 —194) пише: „Ливије и Дионисије, а донекле и Варон и Цицерон говоре о нексуму тако да je немогуће отети се утиску да je по њиховом мшпљењу ступити у нексум и ступити у дуговинско ропство потпуно истозетно“. (39) Тако Girard: Manuel de droit romain, Paris. 1936, p. 506; Thierry: Le nexum et lesdebiteurs â Rome, Caen, 1889, pp. 101 seq. Насупрот томе Monier (Droit Romain, 11, Paris, 1936. p. 19), сматра да je поверилац могао да приведе дужника и без интервендије магистрата једино ако je дужник пристао на то.

(40) Cicero: Pro Coeclna, 33; С. J. VII. 16; D. XL, 12. 37.