Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

380

цивилизованог Рима. Да ли je он важно вековима пре тога у она сурова времена када je дужник, Слободан човек, могао да буде исечен на комаде ако не врати дуг? Зашто б ц Римљани на прагу цивилизације били друкчији од Грка, Сијамаца, Германа, Јужних Словена, у којих je несумњиво постоЈало продавање и самопродавање слободних људи у ропство? Речи које налазимо у нашим исправама у којима феудалци констатују како им ce неки кмет продао као роб (dédit se mihi servum) неодољиво подсећају на nexum se dabat које срећемо код Ливија. И у једном и у другом случају у суштини je била реч о истом. Ако je самопродавање људи било познато у етнички хомогеним друштвима, утолико je разумљивије у Риму где су дужници плебејци ван гентилне организације патриција. Може се очекивати да je рани римски зеленаш био још свирепији према дужнику јер га није спутавао обзир који би можда имао према припаднику своје родовске заједниде (41). 6. Код нексума пада у очи да je утаначење камата, као и код мутума, било ван бити самог посла. Колике ће бити камате, да ли he дужник дати рад уместо њих, све ово као да je ван главног тока нексума, као да je неки додатак који можда у почетку није ни постојао (42). Када je., нексум био самопродавање које je одмах производило своје дејство, тога није ни било. Несумњиво je да je нексум претрпео велике промене. У првобитном облику овог посла дужник je одмах долазио под власт поверилада. Касније je поверилац остављао могућност дужнику да се откупи, тако да нексум постаје орочен посао. Од врсте продаје претвара се у кредитни посао, облик зајма, на сличан начин на који je фидуција од начина за преношење својине постала средство обезбеђења. На крају je нексум постао апстрактна imaginaria venditio која ja служила различитим циљевима. 111. На крају да се упитамо: шта ново овакво гледање на нексум доноси? Речено je већ да покушаја објапгњења нексума има преко двадесет. Већ после првих пет или шест ниједан вше није био савршено оригиналан већ je представљао варијанту постојећег схватања. Такав je случај и ca изнетом хипотезом. Она ce наставља на теорију о самозалагању Нибура (43), на Митајсово објашњење нексума као посла са квази-реал ним, стварноправним ефектом и на Момзенову конструкцију условие продаје самог себе (44). Ипак се она разликује донекле од ових и у ставовима и у методу. Прва двојица, Нибур и Митајс, били су сувише импресионирани државном организацијом Рима оног времена и „правним поретком“ његовим. Отуда су ову институцију везивали за грађански поступай и интервенцију државних органа. Тако je Нибур инсистирао на адикдији коју je изрицао магистрат на основу доспелог нексума (45). И Мита je je у објашњењу овог

(41) Родовски морал, чији су остаци у то време свуда щшсутни, спречавао je експлоатацију саплеменика. Вероватно je прва камата узимана најпре од иноплеменика. (О томе шипе у мом чланку: О настанку зајма и камата, који ћ.е бита објављен у „Зборнику радова посвећеном успомени проф. Bajca“).

(42) Ово je запазио Тјери (Thierry): н. д., с. 118 —120. (43) Nlebuhr: Römische Geschichte, Berlin, 1873, Bd. I, p. 488 seq. (44) Mittels; op. cit.; Mommsen: Nexum, „Z.S.S.jj Rom. Abt., 1902, s. 348 —055. (45) Niebuhr: op. cit., s. 474 —475.