Анали Правног факултета у Београду

О ПОРЕКЛУ НЕКСУМА

381

института полазио од поступка: да би избегао страшно последице manus iniectio, дужник je склапао са повериоцем нексум поводом већ постојећег дуга. Тако je поверилац стицао врсту стварног права према личности дужника, али које je санкционисано путем legis actio sacramento in persoг. amt (46). Из перспективе времена у коме ови аутори живе тешко je схватити да би неко добровольно себе продао а затим, када треба извршити обавезу, и предао у ропство богатом патрицију. Отуда су они мишљења да je нужно ославьаше повериоца на државни апарат. Али и слобода и држава у време када je нексум у примени имали су другачијд_значај и домашај. Разлика између редовне егзекуције, која je пуна остатака самозаштите и самопомоћи странака, и приватног остваривања права није била тако велика. Државни апарат je минималан и има донекле обележје унутрашње организације патриција, који су махом повериоци. Са друге стране, сама слобода мало значи за плебејца у беди. У време када се плебејци, мучени страшном глађу, бацају у Тибар, о чему пише Тит Ливије (47), они ће бити срећни да их неко купи као робове. Сетимо се већ поменуте плочице из VII в. пре н. е. пронађене у Нипуру у којој отац готово преклиње, нудећи своје дете на продају: „Узми моје мало дете и омогући му живот [...] да бих се могао прехранити.“ Не само када су повериоци имали за собой ауторитет права'''"’ него и у потоњој историји, када je било забрањено уговорити губитак слободе путем conventio privata, задржала се у извесној мери пракса самозалагаша слободних људи. Чак и онда када je то било супротно закону, повериоци су претварали суграђане у робове или квазиробове. Зато су закони, вековима после lex Poetelia Papiria, изнова забрањивали servire creditoribus (48). Отуда je у праву Момзен који je одбацио ова схватања адикцији и legis actio sacramento in personam. По њему je нексум била условна и орочена продаја и поверилац je, што je раширена појава у старим правима, могао да узме своју ствар гдегод je нађе (49). Оваквом схватању, изнетом у једном сувише сажетом чланку, покушали смо да додамо неки нови аргумент и једну нову димензију. Хтели смо да укажемо на везу која постоји у старим и архаичним правима између купопродаје и зајма уопште а посебно између самопродавања и задуживања и да на путу трансформације једног ч института (аутоманципације) у други (зајам) нађемо место за римски нексум. Тако би нексум био варијанта појаве која je готово општа на овом стушьу развоја: због глади људи се продају и постају робови, касније њихов положај постаје временски ограничен или се самопродавање закључује под одложним условима, чиме се врста инстантне манципације претвара у кредитни посао, купопродаја у облик зајма.

Др.

О брад Станојевић

(46) Mittes: ор. cit., s. 118 seq. (47) Ab urbe condita, IV, 12.

(48) C. J. IV, 10, 12 из времена Диоклецијана и Максимилијана. (49) Mommsen, op. cit.