Анали Правног факултета у Београду

ЈОВАН ЦВИЈИЂ. И САВРЕМЕНА СОЦИОЛОШКА ИСТРАЖИВАВЬА

383

теоријских особености : науке није ретка а у. извесним периодима развоја она je нужна и оправдана. У таквом једном периоду развоја наших друштвених наука научни рад Јована Цвијића и резултати вьегових истраживања заснованих на чврстим теоријским основама представљају прекретницу у науци. Приказати концепцију друштва Јована Цвијића није без тешкоћа из више разлога. Један од најважнијих налази се у характеру радова самог Цвијића у којима он није експлицитно и у систематском виду развио своју концепцију друштва иако je предмет проучавања друштвена појава и друпхтвени односи. Мада по струнном образовању географ односно антропогеограф, Цвијић се бавио и проучавањем друштвеног живота. и дао резултате за друштвене науке; етнологију, историографију, етнопсихологију и социологију. Говорећи о развоју социологије у нас Ђорђе Тасић je још 1938 указао на потребу проучавања Јована Цвијића са становишта социолошке науке. Познато je колико je социологија ÿ своме развоју тесно везана за остале друштвене науке и какав je њен однос као најопштије друштвене науке према осталим посебним друштвеним наукама. У периоду свога стварања она користи резултате и научну грађу осталих, њој мање. више блиских научних области. Зато нијр могуће увек : експлицитно указати на претече социологије, нити су они у својим делима били превасходно социолошки оријентисани. Јасно je према томе да није могуће прогласити сву наслеђену научну грађу социолошком нити пак у сваком објашњењу друштвених проблема тражити социолошки карактер. Ово важи и за Јована Цвијића који није увек јасно до краја развио своју социолошку концепцију али која избија из његових научно-истраживачких студија и методолопжих упутстава. Посебна тешкоћа се налази у томе што су тековине наше социолошке науке још увек слабо проучене. Мало je радова у нашој савременој социологии посвећено изучавању научних дела прошлости. Када се говори о развоју социолошке мисли и резултатима истраживања друштвеног живота у нас, онда се корени траже у сасвим блиској прошлости. Изненађује тај потпуно игноризирајући став према целокупној нашој научној традицији, посебно социологији. Ово je утолико важније ако се не схвати проучавање наше научне прошлости као крајњи цил>, као историјско-културно изучавање, већ као коришћење дела и научне грађе у савременим емпиријским истраживањима нашег друштва. У нашем друштву, још увек недовольно развијеном, видљиви су остаци прошлости, остаци старих друштвених односа, схватања, друштвених вредности. Наше село и град још увек je место борбе старих, традиционалних и нових друштвених односа. Међутим, већина наших емпиријских истраживања искључују сваку везу са друштвеноисторијском димензијом проучавања. Истраживању, савремених друштвених појава прилази ce статички, ванвременски. Изучавају се разноврсне друштвене појаве и феномени друштвеног живота a заборавља се да се објашшења не налазе увек у актуелној друштвенОј' ситуацијп. Миграције, бег са села, фамилијарност у новим друштвеним' односима, моральна схватања људи и низ друштвених појава нису само одраз најновијих друштвених појава. Оне су у великој мери одређене и условљене друштвеним процесима и односима прошлости.