Анали Правног факултета у Београду

ЈОВАН ЦВИЈИЋ И САВРЕМЕНА СОДИОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА

387

положај појединаца и друштвених трупа а затим и географски који може утицати како на саму појаву миграција тако и на одређивање тока и правда мигрирања. Проблем који покушана да реши истраживањем миграција je промена која се дешава на појединцу и друштвеној групи приликом преласка из једне друштвене средине у другу. Разумљиво je зашто Цвијић лридаје посебан значај проблему сеоба ако се зна за непрестано кретање наших народа. „Од краја XIV века па кроз турско време, до наших дана, пспремештано je скоро сво становништво од Велешке Клисуре на Вардару па до Загребачке Горе. Те струје које премештају становништво, метаностазичке струје, стицале су се више од четири века у Србији“ (9). Оне земље где се услед миграционих струја становништво највише кретало и мешало Цвијић назива метаностазичком облашћу, док су аметаностазичке оне где се састав становништва није много мењао. Истражујући узроке миграције Цвијић много више пажње обраћа сним узроцима који су друштвеног карактера а не занемарујући географске и психолошке које такође проучава. Исто je и са последицама миграпионих кретања. Миграције увек изазивају промене и те промене се одражавају како на ономе ко се сели тако и на онима у чију се средину л>уди досел>авају. Те промене Цвијић дели на три трупе: прилагођавање новим природним или географским приликама, етничко и социјално прилагођавање, и промене услед етно-биолошких процеса. Промене су сложене и никада се не јављају издвојено једна од друге. Ниједна од ових промена не изврши се без претходног отпора који се јавља и код трупе досељеника и код трупе староседелаца. Процес прилагођавања зависи од броја старог становништва и његове способности асимиладије с једне стране, и броја доселзвника и њихове способности прилагођавања с друге стране. Способност прилагођавања увек постоји у онога који се креће без обзира какви су узроци кретања. „Брже се и дубље мењају људи који ce крећу и путују и који мењају место становања него непокретни и седећиви. Треба смелости да се сретну нове прилике које исељеници морају мењати или им се црилагођавати“ (10). Истраживањем миграција као друштвених појава Цвијић покушава да реши низ различитих ширих теоријских проблема. Пронацазећи узроке и проучавајући последице миграција он улази у области друштвених проучавања налазећи одговор у друштвеном животу људи. Основни недостатак у проучавању миграција Ј. Цвијића je тај што веома мало говори о кретању становништва из села у град иако су у његово време та кретања била доста значајна. Наиме, како каже Војин Милић у већ поменутом чланку, Цвијић се задржао највише на изучавању кретању из села у село. Укључивањем сеоба из сеоске средине у градску у своја истраживања, Цвијићева концепција миграција би била шира и обухватнија и могла би се применити y временским и друштвено различитим периодима. Поред тога, радећи у оквиру своје основне концепције на проблемима друштвеног живота, у овом случају миграција, он често уводи

(9) Ј . Цвијић: Сеобе и етнички процеси, Говори и чланци, књ. 111, с. 132. (10) Ibidem.