Анали Правног факултета у Београду

ЈОВАН ЦВИЈИЋ И САВРЕМЕНА СОДИОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА

389

прилажење проблему je увек актуелно. Немогуће je изучавати савременосеоско друштво, друштвену организацију, основне установе, вредности, норме, једном речју целокупни живот, без дубљег познавања економских односа а пре света својине над земљом. Рекли смо да je по свом настанку и саставу друштво у Србији било у главном састављено од досел>еника који су долазили са свих страна. Пусте земље je било у изобшьу па je свако узимао према потреби. Тако je организација земљишне својине била сасвим различила од оне у осталим западноевропским земљама у којима je приватна својина проистицала из феудалне. Основ приватне својине у Србији почива на „крчењу“ земље односно ..на сопственом раду произвођача“, да би касније под утицајем капиталистичког развоја у Србији уступила место новим облицима својине и привреде. Цвијић се углавном задржао на проучавању историјског развоја облика земљишне својине, не проучавајући нове врсте а нарочито уситњеносг поседа као основ многих друштвених проблема на селу. Он оставља по страни изучавање утица ja капиталистичке производње на разве ј друштвених и економских односа на селу. Колективној својини над земљом и друштвеној установи чија je основа била та својина Цвијић je придавао огроман значај па je стога много проучавао. Корене и узроке многих појава тражио je у таквој друштвеној срганизацији српског друштва. Задруга je била најкарактеристичнија одлика друштвене организације Динарске области и представљала породичну и економску трупу у оквиру које се обављала производња и потрошња. Задруге су почеле да се распадају у Србији око 1876 али се утицај патријархалног живота веома дуго oceihao у стварности Србије и после распада формалних породичних организација партијархалног характера. Није претерано рећи да низ црта и одлика те патријархалности живи данас на селу, па се може говорити и о њиховом утицају и задржавању у граду. Цвијић се веома много интересовао за тај облик организације који je оставио печат на читав друштвени развој и културу. „Задруга није била примитивна организација већ je то патријархални облик који je имао свој развитак. У Динарским областима постоји врло развијена патријархална цивилизација“ (14). Многе карактеристике привредног живота, затим моралне особине и обичаји, менталитет становништва су одраз живота у задрузи. Цвијић je много писао о њима али их je често и идеализовао. „Дирљиви су Јвубав и поштовање које чланови задруге имају један према друтоме, као и њихова солидарност нарочито у најтежим приликама. У исти ред појава долази и динарска узајамна помоћ која постоји између инокосних кућа и задруга. Она ce показује y свим приликама у животу, нарочито у материјалном животу“ (15). И неке моралне особине динарског становништва Цвијић види у патријархалној цивилизацији. „Израђени морални појмови представљали су целину, готово читав један добро утврђени морални систем. Сваки члан задруге познавао je усмени закон, закон по

(14) Балканско Полуострво и јужнословенске земље Основи аутропогеографије, књ. I, с. 154. (15) Исто.