Анали Правног факултета у Београду

390

AHA ЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

коме се знало шта треба а шта не треба чинити. Чини се да су нарочито у задругама могли подићи до највишег стелена осећање солидарности, симпатии е и саучешћа и да су се нарочито у њима могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе која више карактерише динарске људе него остале Јужне Словене (16). V. Није претерано ако се каже да je метод истраживања који Цвијић употребљава од највеће вредности за социолошка истраживања која данас вршимо. Он повезује две особине које се не могу срести у делима многих научника; циљ његовог искуственог проучаваньа je увек везан за теорију и концепцију коју жели да докаже и употпуни. ЬЬегов рад je у сваком тренутку везан за проверавање постављених хипотеза и коришћење резултата за сопствене теоријске концепције. Схватање о односу теорије и емпирије потпуно прихваћено у савременој науци најбоље се види из једног од многобројних радова у којима говори о методу научног рада: „Последњи слаби радници терају науку као оне занатлије који шаблонски раде. Не виде ништа изван уског круга својих предмета, не гледају око себе, често не запазе ни очигледне веее, укратко укоче се у једном циклусу и бавећи се истина научним објектима, они врло мало научно мисле; за многе се збиља може рећи да ништа не мисле осим оног што су други пре чьих смислили. [...] Виши ниво научног рада почиње дубоким опсервацијама које често садрже у себи и објашњење факата и појава и кашто доводе и указују на веће конексе. Из таквих се проматрања рађају хипотезе, често само радне тј. такве према којима треба даље испитивати. Оне се не морају одржати али онда кад се не одрже од њих je често велика корист“ (17). „Једно од крупних методолошких питања на које свака анализа научног дела са методолошког становишта треба да пружи одговор а поготово ако je изразито истраживачког карактера као што je Цвијићево тиче се односа емпиријских истраживања и теорије у научном раду“ (18). Овај однос je кључно питање сваке науке према коме се може говорит о слабијој или јачој развијености науке или научној зрелост њених представника. У Цвијићевом делу нема тог проблема. Његов емпиријски рад je увек провера или потврда хипотеза а резултат теоријски закључак. Оријентисавши се ради извесних теоријских и практичних цильева на проучавање одређених проблема, он настоји да их што прецизније теоријски и одреди. На почетку научног рада, при изберу проблема за конкретна истраживања друштвеног живота, стално je присутан склад теоријских схватања и потреба науке са приликама и проблемима датог друштва. Он не сматра да се до проблема долази само непосредним посматрагьем друштвеног живота већ да на њихово образование и постављање првенствено утиче теорија. Цвијић избегана рутинско прикупљање података и развија такве облике истраживања у коме план прикупљања података непосредније произилази из одређених теоријских претпоставки. Свако научно при-

(16) Ј. Цвијић : Балканско Полуострво и јужнословенске земље Основи антропогеографије, књ. I, с. 155.

(17) Ј. Двијић: О научном раду и нашем универзитету. Говори и чланци, књ. 11, с. 25.

(18) В. Милић: Методолошке особености Цвијићевог проучавања друштвеног живота, „Дело“, бр. 5/57.