Анали Правног факултета у Београду

392

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКГУЛТЕТА

адекватност метода предмета који истражује. Он се труди да у што већој мери прилагоди метод и технике истраживаша проблему и односима ко je проучава. Иако нигде не говори експлицитно о употреби упоредног метода, начин на који класификује прикушьену грађу и теоријске анализе који врши јасно указују да се њиме служи. Комбинујући монографски метод са компаративним Цвијић ce y највећој мери приближава социолошком проучавању локалних заједница. Он своја истраживања организује на изразито упоредном нивоу. У том циљу шаље упутства за проучавање друштвеног живота и психичких особина људи у различите крајеве великом броју својих сарадника. Основа проучавања треба да буде потпуно испитивање ужих локалних друштвених целина. По његовом схватању ошпте синтезе je могуће извести на егзактнији начин тек ако се изврши низ монографских истраживања а затим да компаративна анализа проучаваних заједница. Синтезу бројних истраживања која je он извео у локалшш за]едницама заједно са својим сарадницима дао je у најзначајнијем делу Валканско полуострво и Јужнословенске земље (1922). Поред поменутих техника он користи и посредно „индиректно проматрање“ и како сам каже „метода индиректног проматрања није потпуноодвојена од методе директног проматрања. Оне се махом не могу одвојити једна од друге“. Као посредне методе он схвата историјски и етнолошки метод и веома их много користи у проучавању друштвеног живота. „И помоћу историје се могу утврдити карактер и интелектуалне особине једног народа, нарочито кад се под историјом разуме не само причање догађаја, него и проучавање свих творевина, било научних било уметничких, као и проучавање верских и политичких установа (21). Али културноисторијски метод по његовом схватању не може да пружи тако сигурне резултате у истраживању друштвеног живота Јужних Словена као што je то случај у друштвима на западу која имају за собом дужи период национално-историјског и културног развоја. Историјски метод који употребљава Цвијић. несумњиво има недостатака. Нарочито je значајно што се служи претежно једном врстом историјских извора док остале користи у мањој мери или чак потпуно запоставља. Такав je случај са писаним изворима. Он се уопште у веома малој мери ослања на анализу докумената што je несумњиво слаба страна његовог рада, нарочито када се има у виду комплексно истраживање локалних заједница. Међутим, у знатној мери се служио народним предањима, очуваним народним традицијама које говоре о пореклу и кретању становништва. Његов метод садржи још један веома значајан квалитет за социолошка проучавања међудисциплинарни приступ друштвеним појавама. Цвијић сматра да су између наука границе конвенционалне, настале из вештачких потреба. Строга подела наука не постоји самим тим што многе имају исти предмет проучавања, иако његове различите манифестације. У настојању да се објасни једна појава несгаје крупних граница међу

(21) Ј. Цвијић: Балканско полуострво и јужнословенске земље, 1931, с. 7.