Анали Правног факултета у Београду

396

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

приватног права; ако 6и се признање пресуде противило добрим обичајима или сврхи једног немачког закона (ordre public) или ако није загарантован реципроцитет. Препоставка да je потребно за признање иностраних пресуда да je реципродитет зајемчен, доводи у пракси у врло много случајева до одбијања признања иностраних пресуда. Према законским прописима само тада гаранција реципроцитета није од важности када je реч о брачном спору или о неком захтеву који се не односи на имовинскоправна тражења за ко je према немачким законима није била потребна локална надлежност. По немачкој науди (2) и пракси реципродитет je само тада обезбеђен када инострана држава признаје немачко судство у приближно једнаком опсегу као што то чини Немачка за инострано судство. Сматра се да реципроцитет није загарантован када инострана држава у нарочито много случајева себи присваја искључиву надлежност (као на пр. Швајцарска по чл. 59 Швајцарског савезног устава познаје искл>учиву надлежност на домицилу дужника; РГЗ 107, 308 и 115). Сматра се даље да реципродитет није зајемчен у случају кад инострана држава испитује стварну надлежност немачких судова или ако уопште испитује законитост пресуде (révision au fond). Претпоставка за обезбеђење реципроцитета јесте да у иностраној држави није више потребна нова тужба, уколико постоји немачка пресуда о главном захтеву и ако дужник не може ставити друге приговоре него оне који су настали после последнее усмене расправе (§ 767 ГПП). За тарантовање реципроцитета не тражи се да инострана држава призна све немачке пресуде; тражи се међутим да по правилу (начелно) признаје једнаке пресуде. Није довольно гарантовање реципроцитета да je признање немачких пресуда предвиђено законским одредбама, он мора да се приметвује и стварно. С друге стране за гарантовање реципроцитета није потребно да постоје законске одредбе; довољно je стално стварно признање немачких пресуда од стране иностраних судова. Да ли постоји гарантовани реципроцитет, немачки ће судови утврдити по служебној дужности, па и по ревизионом захтеву као призивни суд (РГЗ 145 78). Није меродавно да ли. je гарантовање реципроцитета постојало у часу када je пресуда донета већ je одлучујуће да ли се реципроцитет може сматрати загарантованим и у оном часу када се поставља питање признања иностране пресуде (БГХ ЊВ 1957, 62). в) За признавање одлука у области ванпарничне јудикатуре недостају утврђене законске одредбе (3). У пракси постоји тенденција да се признају одлуке судова оне државе чије право je требало применити у датој ствари на основу немачког међународног приватног права; одлуке других судова признају се у случају кад она држава чије правке норме je требало применити према немачком међународном приватном праву ову одлуку такође признаје. При том се међутим редовно примењују начела

(2) Beitzke: Zur Anerkennung ausländischer Ehescheidungsurteide, »Deutsche Rechtszeitschrift«, 1946, 172.

(3) Перед аутора наведених у прим. 1, аутор: Wittmack, »Neimeyers Zeitschrift für Internationales Recht«, Bd. XXII, 1912, S. 8 ff.; Satter, »Zeitschrift für Zivilprozeßrecht«, Bd. 55, 1930, S. 459; Kisch, »Zeitcshrift der Akademie für Deutscher Recht« 1937, S. 705; Bülck, »Jahrubch für Internationales Recht«, Bd. 5, 1955, S. 92 ff.; Cohen, »Jahrbuch für Internationales Recht«, Bd. 6, 1966, S. 216 ff«.