Анали Правног факултета у Београду

ИЗВРШЕЊЕ СТРАНИХ СУДСКИХ ОДЛУКА У СР НЕМАЧКОЈ

397

§ 328 ГПП. Нарочито се испитује да ли je суд који доноси одлуку био надлежан на основу начела немачког процесног права (Закон о грађанском парничком поступку и Закон о питањима ванпарничког судства). Испитује се даље да ли није на штету једног Немца одступљено од примене ньеговог личног статуса. Коначно се испитује да ли не постоји повреда немачког ordre public-a. Ипак се у ванпарничним стварима углавном не испитује да ли je зајемчен реципроцитет са земљом која je донела одлуку. Ово доводи до тога да се признање судских одлука у ванпарничним стварима примењује у много широј мери него код осталих судских одлука. Пракса иде чак и тако далеко да признаје низ у редовном судском поступку донетих одлука независно од начелног прописа гарантованог реципроцитета тиме што такве одлуке, уколико имају значај старања, третира као ванпарничне ствари (као на пр. стављање под старательство, и оглашавање умрлим). 2. Са низом држава постоје билатерални уговори: Швајцарска уговор од 2. 11. 1929 (RGBL 1930 II 1066); Италија уговор од 9. 3. 1936 (RGBL 1937 II 145, BGBL 1952 II 986); Белгија уговор од 30. 8. 1958 (BGBL 1959 II 766); Аустрија уговор од 6. 6. 1959 (BGBL 1960 II 1246); Вел. Британија уговор од 14. 7. 1961 (BGBL 1961 II 302); Грчка уговор од 14. 11. 1961 (BGBL 1963 II 109); Холандија уговор од 30. 8. 1962 (BGBL 1965 II 27). Уговори са другим државама се припремају на пр. са Норвешком. Постојали су други уговори пре другог светског рата али се услед догађаја 1945 не могу више примењивати; споменули би овде немачко-мађарски Споразум о извршавашу одлука у предметима издржавања од 31. 8. 1942 (BGBL II 343) и немачко-словеначки Споразум о признавагьу породичноправних одлука и оглашававье умрлим од 21.-5. 1942 (BGBL II 251). Споменули би у вези с тиме још и немачко-хрватски Споразум о дравној помоћи у стварима приватног и трговачког право од 17. 11. 1941 (RGBL 1942 II 2617). Ови споразумк представљају само примере између сада већ превазиђених споразума. Разни споразуми имају између осталог за цшь да одговоре захтевима реципроцитета при признању пресуда, како je предвиђено у § 328 под 5 ГПП. Уосталом ови споразуми подробније регулишу претпоставке за признање одлука. Једним делом садржаја они су слични између себе, у неким тачкама међутим се разликују. Већина споразума односе се начелно на све приватноправне, грађанске и трговачке спорове; споразуми са Аустријом, Грчком и Холандијом изричито говоре да се они односе и на одлуке из ванпарничних ствари о којима je текао спор (које су биле предмет неке парнице услед оспоравања); поједини споразуми као, на пр. онај с Аустријом и Холандијом искључује одлуке по личном статусу a поједини споразуми искључују признавање одлука о хашпењу и привремене мере обезбеђења или одлуке у стечајевима или поравнањима. Још ћемо ce вратити на појединости о томе, 3. Низ билатералних уговора регулише на, посебан начин признавање одлука о трошковима. Ово стога што дрема §llO ГПП страни држављани као тужиоци пред немачким судовима имају да положе гаранцију