Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

425

допуњују или коде се разликују од одредаба из понуде, односно одредаба о којима je постигнут споразум, сем уколико прихват није био изричито условљен пристанком на допунске и различите одредбе“. Иако ce овакав начин регулисања образлаже потребама брзине трговачког пословања, треба имати на уму да често и сасвим ситне измене у прихвату могу да значе једнострано наметање услова, који могу да донесу знатне користи оној страни кода их дописуде, а страни кода се с таквим условима накнадно мора да сложи, знатне штете. Супротно овоме, према југословенским Општим узансама (уз. бр. 20, ст. 1 и 2) „изјава о прихватању понуде мора у свему бити сагласна са понудом.“ Кад издава о прихватању понуде нид'е у свему сагласна са понудом, према дутословенском схватању сматра се да je понуда одбидена и да je уједно учињена нова понуда од стране понуђеног. Поменути члан Једнообразног трговачког законика САД изазвао je многе приговоре и у САД. С тим у вези судска пракса je различито тумачила чл. 2 —207 Законика. Тако je у случају Roto-Lith (10) суд у САД стао на становиште да су „допунске одредбе у прихвату суштински мењале услове понуде и да су према томе значиле нову понуду кода je, да би обвезивала, лретходно морала бити потврђена“. Том приликом судија Олдрич (Aldrich) де изјавио да чл. 2 —207 Законика треба врло брижљиво тумачити јер иначе може да доведе до поремећаја равнотеже у односима купац-продавац. Ова идеја примљена je такође са много резерви и на Хашкод диплриатскод конференции априла 1964 на кодој су донети Једнообразни закон о међународној купопродаји робе и Једнообразни закон о закључењу уговора о међународној купопродаји робе. На инсистирање америчке делегациде слична одредба ушла je у Једнообразни закон о закл>учењу уговора о међународној купопродаји робе (чл. 7). Све ово говори да овакве новине могу бити веома опасне и да се не могу сасвим правда™ пословном политиком, олакшањем саобраћаја, итд. Ако би и могле евентуално да се примене код типских уговора и код робе одређене по роду, сасвим сигурно се ово правило не би могло да примени код уговора који имају за предмет робу која се израђује према спецификацијама, који се брижљиво студирају и где свака промена може да значи промену предмета уговора, а тиме и знатно друкчији положа) оне стране ко ja робу нуди. Из Дела 2 Законика одабрали смо само неколико питања, и то : питање „добре вере“ при извршавашу утоворних обвеза, као једно од главних принципа на којима почива Део 2, затим питање одговорности за продату робу и, најзад, питање правних средстава кода стоје на располагању продавцу к купцу, указујући на специфичности њиховог регулисања у Законику. 6. Амерички аутори истичу да се доктрина о good faith (добра вера, bona iides) приликом преузимања и извршавања обавеза не везује само за купопродају, већ да она треба да буде основ за процењивање свих активности регулисаних Закоником. Слично овом и дугословенске Опште узансе за промет робом у уз. бр. 3 истичу да су „поштење и савесност основно начело кога се странке морају

(10) Roto-Llth Ltd. V. F. P. Bartlett & Со., 297 F 2d 197 (1962)