Анали Правног факултета у Београду

426

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

придржавати у пословима промета робом“. Даље се наводи да се странке не могу позивати на неку од узанси ако би кьена примена у датом случају произвела последице противне томе начелу. Према чл. 1 —203 „сваки уговор или обавеза у смислу закона захтева да се приликом његове примене или извршења поступа у доброј вери“, а у чл, I—2ol (19) наводи се да „добра вера“ значи поштење у погледу чигьеыица, понашања или посла у питању. У Делу 1 дате су основне дефиниције добре вере. Међутим, добра вера у купопродаји, тј. кад je реч о трговцу, значи „поштење у погледу чињеница и поштовања разумних трговачких стандарда о часном пословању“ (чл. 2—103 (б)). Другим речима критеријум за одену да ли je један трговац поступао у доброј вери много je оштрији, jep се претпоставља да стручњак треба да познаје правила-, обичаје и стандарде своје струне. Општа обавеза поступања у доброј вери значи да се код сваког уговора подразумева да je потребна сарадња на страни једне уговорне стране како се разумна очекивања друге уговорне стране не би осујетила. У вези са историјским развојем овог принципа Фернсуорт (Famsworth) (11) наводи да je прво тумаченье било потпуно субјективно (тзв. критеријум „чистог срца и празне главе“). Мађутим, иако Енглези почетном XIX в. одбацују субјективни критеријум тумачења добре вере и замењују га објективним, захтевајући „опрезност и пажњу разумное човека“, суб ј активно тумачење добре вере задржало се у САД све до почетна XX в. када полако почиње да бива напуштано. Једнообразни трговачки законик се ослања на објективни критеријум (12) захтевајући од трговца да у својим пословним односима поштује „разумне трговачке стандарде о часном пословању“. Законик не даје дефиницију „разумних трговачких стандарда“, али овај израз најчешће прати „добру веру“ да би je ближе објаснио. У пракси се дешава да једна од уговорних страна не поступа у доброј вери. Узмимо најчешћи пример када купац одбија да прими робу због незнатних мана у квалитету, мада je главни разлог за одбијање нагли пад пена на тржишту. Како he суд да утврди да je у овом случају купац повредив „разумне трговачке стандарде о часном поступању у трговини“, зависи од оцене свих околности случаја. Сигурно je да je ово врло сложено питање и судови и арбитраже могу имати услед тога тешкоће с обзиром да ни појам „добре вере“, а ни појам „разумних трговачких стандарда“ није у Законику довољно прецизно одређен. Фернсуорт (13), међутим, сматра да дефиниција ових појмова и не треба да буде прецизнија и да je управо добро што je оваква, jep he њена еластичност омогућити судовима да ову доктрину даље развијају у светлу непредвиђених околности и праксе.

(11) Allan Farnsworth: Good Faith Performance and Commercial Reasonablenes under the Uniform Commercial Code; The University of Chicago Law Review, 30/1963; 4 pp. 666—679.

(12) В. чл. 2—306 (1) , 2—311 (1); добра вера која се тражи y поступању између трговаца такође подразумева објективни критериЈум што се може видети у чл. 2—305(2) и 2—603 (3).

(13 Farnsworth: loc. cit. Фернсуорт у свом чланку наводи да би за дал>и развој доктрине good faith требало простудирати немачку судску праксу која je, примењујући чл. 242 Нем. Грађ. зак. развила своје тумачен>е о Treu und Glauben.