Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

435

На овом месту je наведено само неколико случајева овакве праксе али их je било у много већем броју (3). Овакве тепгкоће постојале су и у нашем предрахном праву али нису их мимоишле ни друге државе. И Француска, која са оправдано сматра колевком идеје о административном судству и која je имала много дужу и разноврснију праксу од Србије односно доцније Југославије, често ce je сукобљавала са овим проблемима. Није била ретка појава да административна власт није хтела да поштује одлуку Државног савета и да по ььима поступа. Као што се из наведене праксе може закључити, има случајева да надлежни органи не дају обавештења о разлозима због којих не поступају по правоснажним пресудама врховног суда које су за њих обавезне. Са друге стране, може се такође закључити да судови више пута траже обавеште&а од надлежних органа. Као што смо видели, то се може протегнути и на више година. Правки основ за вишекратно тражење обавештења. Пракса дуготрајног тражеььа обавештења нема свог основа у чл. 65 Закона о управним споровима. Према овом пропису, произилази да суд може само једном тражити обавештеьье а затим, ако га не добије или ако по његовј оцени добијено обавештење не оправдана неизвршење пресуде, да je дужан донети решење које у свему замењује управни акт надлежног органа. Једини изузетак за вишекратно тражење обавештења био би случај да суд налази да дато обавештење оправдана неизвршење пресуде. С обзиром на такву оцену суда, могло би се очекивати да по протеку одређеног времена суд затражи од надлежног органа поново обавештеьье. Није искључено да се може догодити да и по поновном обавештеььу надлежног органа још увек постоје разлози које суд уважава за неизвршеьье пресуде. Могли би даље претпоставити оправданост још једне ургенције али je веома тешко бранити схватаьье да и после неколико година још увек постоји оправданост и законитост таквог поступаььа. Са друге стране, још je теже бранити гледиште о законитости таквог поступања кад надлежни орган уопште не даје тражено обавештеьье. У раду наших судова, пракса дуготрајног тражења настала je на први поглед као последица довођења у везу чл. 65 са чл. 39 ЗУ С. Међутим, обична анализа ових прописа указује да се и овим путем не може наћи оправдање за наведену праксу. Да je законодавац употребио речи „суд ће по правилу донети решење“, ситуација би несумььиво била друкчија. Како je међутим речено „суд he“, то значи да постоји дужност суда да он у свим случајевима кад надлежни орган одбије да да тражено обавештеьье, у одређеном року или ако га да, али оно не оправдана неизвршеьье пресуде, донесе решеьье које ће у свему заменити акт надлежног органа. Из овог би произашло да се не може наћи законско оправдание за вишегодишьье тражеьье обавештеььа ни тада када се доведу у везу чл. 65 и чл. 39 ЗУС.

(3) Види пресуде односно предмете у писарници Врховног суда Србије УИ-47/61, УИ-79/61, УИ-85/61, УИ-132/61, УИ-184/61, УИ-72/62, УИ-119/62, УИ-125/62, УИ-176/62, УИ-212/62, УИ-213/62, УИ-231/62, УИ-244/62, УИ-249/62, итд.