Анали Правног факултета у Београду

436

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Међутим, важно je овде напоменути да наша судска пракса стоји на становишту да се решење по чл. 65 ЗУС може донети само у случају ако je чињеничко стање потпуно утврђено у управном поступку односно за случај да чињенично стање није потпуно утврђено у управном поступку эко сам суд утврди чињенично стање (4). С обзиром да у оваквим случајевима суд може али не мора да утврђује чињенично стање, изведено je и његово право на вишекратно тражење обавештења. Оваква пракса не одговара духу развоја нашсг права или тачније чл. 36 ЗУС од 1952 требало je мењати. Несумњиво je да би требало да суд и даље решава спорове на подлози чшьеница које су утврђене у управном поступку али ако надлежни орган одбије да донесе нов управни акт уместо поништеног, онда je требало прописати дужност суда да сам утвди чигьенично стање и да на подлози тако утврђеног чшьеничног стања донесе пресуду а не оставити суду само ту могућност јер нам пракса показује да je он не користи. Са друге стране не видимо озбиљнијих разлога да суд у случајевима из чл. 39 ЗУС од 1965 не би могао истовремено утврдити чшьенично стање и на бази њега донети решенье по чл. 65 ЗУС (5). У прилог тога свакако се може навести економичност поступка јер према садаппьем стању праксе, да би се применио чл. 65 ЗУС у вези са чл. 39, било je потребно да суд утврди чшьенично стање, те да на њиховој подлози донесе пресуду а управни орган да не донесе управни акт у њеном извршењу. Међутим, у стварности постоји и дубок разлог за овакву праксу. Поступити по одредби чл. 65, ст. 2, ЗУС у сваком случају, дакле, у складу са законским прописима, значило би да je на суд пребачен један посао који би га онемогућавао да са успехом и благовремено свршава и онако велики број управних спорова ван поступка предвиђеног у чл. 65 ЗУС. Нормален рад суда био би онемогућен односно јако отежан у првом реду због тога што би суд био у ситуацији да утврђује чшьенице и спроводи доказни поступал што je пропустио да учини надлежни орган у управном поступку а услед чега се у претежном броју спорова акт државног органа и поништава (чл. 39, ст. 2), па да тек онда донесе одговарајуће решење односно да поступи по чл. 65, ст. 2, ЗУС. На овај начин појавила би се опасност још штетније праксе јер би се надлежни органи растерећивали на овај начин својих обавеза. Налазећи се у таквој опасности суду није преостало ништа друго него да констатује и толерише кршење одредбе чл. 65, ст. 2, ЗУС. Међутим, у драстичним случајевима суд ce je ипак служио наведеним овлашћењима из чл. 65, ст. 2, ЗУС. Санкције за недавање обавештења. Закон о управним споровима, како онај од 1952 тако и овај од 1965, не предвиђа санкције ни против надлежног органа ни службеног лица или његове имовине због недавања

(4) Види: Решење Савезног врховног суда Уж 5131/57 од 4 X 1957, Збирка, књ. 11, св. 3, бр. 793.

(5) „Суд доноси по чл. 65 ЗУС решен>е које у свему замењује акт надлежног органа, преузиыа улогу тог органа у односу на такав акт и овлашћен je да чини све на шта je овлашћен сам надлежни управни орган“ (Решење Савезног врховног суда Уж 3190/56 од 2. VI. 1965, Збирка, кљ. I, св. 2, с. 347—348).