Анали Правног факултета у Београду

обавештења. Једино средство које ЗУС предвиђа које може али не мора довести до одговорности, јесте дужност суда да у оваквим случајевима обавести виши орган. Последице оваквог обавештавања нису прописане у овом закону јер оне зависе од службеничких прописа. У пракси ово обавештење се спроводи на тај начин што суд приликом примене чл. 65 ЗУС доставља један примерак решења напосредно вишем органу од органа који je одбио да поступи по пресуди. Из тога произилази да суд мора известити виши орган само у случајевима примене чл. 65 ЗУС док у другим случајевима он нема ту дужност. Из тога се види веома ограничени домашај овог обавештавања. Мишљења смо да такво обавештавање треба, да има цревентиван характер како би виши орган предузимањем одговарајућих мера могао утицати на нижег органа да поштује обавезност пресуда и тиме доприносити ефикаснијем односно бржем остваривању права странака и пунијој заштити начела законитости. Када би постојала обавеза суда да приликом сваког ургирања обавештава виши орган да надлежит! орган не поступа по пресуди суда која je по закону и самој својоЈ природи за њега обавезна, тада би виши орган морао предузети против тог органа одређене мере јер би у противном значило да се и он солидарише са кршењем законитости. Према томе, у ЗУС je свакако требале предвидети дужност суда да после сваког траженог обавештења од надлежног органа зашто не поступа по пресуди, извести виши орган о разлозима односно о резултатима који je тиме постигнут. Закључак. —'Из досадашње анализе чл. 65, ст. 2, ЗУС могло се закдьучити да постоји незаконита и штетна пракса дуготрајног тражења обавештења. Таква пракса и ако има неко своје оправданье, она нема свог основа у закону. Са друге стране таква пракса не одговара ни духу развоја нашег права. Начела Устава СФРЈ .постављају већу одговорност на одговарајуће државне и друге органе не само у погледу ефикасности његовог рада већ и у погледу законитости тог рада. Поред обезбеђења јавности рада Устав инсистира и на личној одговорности носица ма каквог овлашћења. Та одговорност од најниже до највише функције спроведена je кроз све одредбе у којима се обезбеђују права и извршења обавеза грађана (6). Нови Закон о управним споровима није донео никакве изменеу питаньу непоштовања пресуда и недавања обавештења у смислу чл. 65. Он je у том погледу задржао потпуно исту формулацију наведене одредбе а самим тим оставио могућност досадашње праксе. Мишљења смо да je приликом усаглашаваньа ЗУС са Уставом било потребно проггисати одговорност надлежних органа за непоштовање обавезности пресуда. Недопустиво je, а поред тога и незаконито, да неки органи годинама одбијају да поступе по правоснажним пресудама које су за њих обавезне и тиме онемогућују остваривагье права грађана која су им тим пресудама констатована. За то би свакако требало прописати неку врсту одговорности у самом Закону о управним споровима. Тиме би се

(6) Вељко Влаховић; О уставном систему СФРЈ (Положат и улога грађана) , Београд, 1963, с. 81-83, 85-86.

437

ПРИЛОЗИ