Анали Правног факултета у Београду

ПРЕДМЕТ ОБЈЕКТИВНОГ АУТОРСКОГ ПРАВА

283

скуп норми које регулишу односе који настају у СССР у вези са ствараньем и искоришћавањем дела књижевности, науке и уметности [...]“ (9). „У области ауторског права имаду место [. ..] односи код којих се регулише не сам процес стварања дела него процес искоришћавања већ створеног дела литературе или уметности“ (10). На скоро идентичан начин издаппьава се о предмету обдективнш/ ауторског права и совјетски писац В. И. Серебровскиј (И). У нашод правној науци дотакао се питања предмета ауторског права као области права проф. Спаић (12). И по ньему „ауторско право регулише односе у вези са човдековим интелектуалним стварањем“ (13). „Стварати значи у ауторском праву створити нов облик на подручју науке, књижевности. У ауторском праву штите се резултати интелектуалног рада, а не сам рад“ (14). И проф. Спаић и наведени совдетски писци не расправљају о питању предмета објективног ауторског права као о самосталном питању већ о њему узгредно говоре у склону других проблема, на пример, у склону подма, места и природе ауторског права, положа) а аутора у капиталисгичком и социјалистичком друштву и др. Посебно, проф. Спаић не прави довољно дасну разлику између обдективног и субдективног ауторског права а тиме и њихових предмета (15). Разлог за неистицање предмета објективног ауторског права као самосталног проблема je овај: ауторско право се не сматра самосталном, посевном граном права. Отуда оно и нбма свод самосталан предмет. У складу с тим и не говори се о предмету ауторског права као стварно постојећем проблему већ о друштвеним односима коде оно регулише, коди се потом, као и само ауторско право, увршћуду у неку другу грану права. Посебно, ауторско право се увршћуде у грађанско право. То чине и наведени совдетски писци М. В. Гордон и В. И. Сребровскиј, као и проф. Спаић. Исто становиште заузимаду и многи други писци социдалистичких земаља! (16). Према томе, иако се као предмет обдективног ауторског права сматраду друштвени односи поводом ауторских дела као интелектуалних (духовних, нематеридалних) произвола у области књижевности, науке и уметности, ипак се ауторско право не сматра самосталном граном права од стране писаца социдалистичких земаља који истражуду круг друштвених односа коде оно регулише. А то значи да они тад круг не сматрају довољно специфичним да би се ауторско право могло да издвоји у самосталну грану права. Насупрот томе, у правној науци западних земаља у којод се не расправља или се мање расправља о друштвеним односима као предмету обдективног ауторског права, срећу се схватања да je ауторско право самостална, посебна облает права (17).

(9) Дело наведено под (3), с. 5. (10) Дело наведено под (3), с. 15.

(11) Види дело наведено под (3), с. B—l3. (12) В. дело наведено под (2).

(13) и (14) Прво дело наведено под (2), с. 11, и 26. (15) В. дела наведена под (2).

(16) В., на пример, Л. Аврамов В. Таџер: Автореко и йздателско право, Софија, 1956, с. 7.

(17) В., на пример, Улмерово дело наведено под (6), с. 19 и 21.