Анали Правног факултета у Београду

284

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

3. Полазећи од тога да једну облает права чини самосталном у смислу гране права у првом реду гьен предмет а да предмет сваке гране права чини одређен круг друштвених односа, потребно je утврдити да ли друштвени односи који чине предмет објективног ауторског права имају потребну специфичност тако да се може рећи да ауторско право има свој сопствени предмет регулисања а сходно томе и то да ауторско право представља самосталну грану права. То треба учинити тим пре што питању утврђивања специфичности предмета објективног ауторског права није посвећена потребна пажња. Чињеница да объективно ауторско право регулише друштвене односе поводом ауторских дела као интелектуалних производа у области юьижевности, науке и уметности довољна je сама по себи да укаже на специфичност предмета ауторског права. Ниједна друга облает права нема за предмет регулисања ове друштвене односе. Грађанско право, у чије се оквире данас најчешће укључује ауторско право, никада се није бавило нити се бави односима поводом ауторских дела већ односима пре свега поводом материјалних добара и услуга које се материјално (економски, тј. новчано) изражавају. Уосталом, грађанско право и није тачно одређена облает права. Под овим именом се у прошлости а и данас обухватају различите области права (18). У сваком случају оно што се до појаве ауторског права у XVIII веку навивало грађанско право није обухватало и ауторско право из простог разлога што ауторско право као облает права није постојало. Из факта да се борба за афирмацију и признање ауторског права водила с наелоном на грађанско право односно на делове који су га у то време чинили, затим из факта да и ауторско право има исти метод регулисања друштвених односа као и грађанско право односно делови који га чине, не треба извлачити закључак да ауторско право чини део грађанског права, ма шта се под грађанским правом иначе подразумевало. Ауторско право може само да уђе заједно са грађанским правом и неким другим областима права (на пример, привредним и патентним; правом) у оквир тзв. приватног права (19). Што се тиче ауторских дела као интелектуалних производа у области књижевности, науке и уметности, гледано са становишта садржине, настају две врсте односа: личноправни и имовинскоправни односи. Каткад су ови односи толико испреплетени да се један те исти однос појављује истовремено и као личноправни и као имовинскоправни (на пример, право на објављивање дела). Ова двоврсност односа, а особито постојање имовинскоправних односа у вези с ауторским делом, дала je повода неким ауторима да

(18) у Риму се под изразом „грађанско право“ у почетку подразумевало целокупно право (правни систем као целина) посебне категорије етановжика Рима тзв. римских грађана, у феудалном и буржоаском друштву само део некадашшег правног система Рима, само оно што су римски правници називали приватно право, тј. породично, наследно, стварно и облигационо право. У социјалистичким земл,ама je породично право изашло из оквира грађанског права и сматра се посебноы граном права. Најзад, у савременом свету уопште постоји тенденција да се у оквир грађанског права уврсте неке области права новијег датума, на пример, привредно право, ауторско право, патентно право. Као што се види, грађанско право кије облает права са устаљеном физиономијом.

(19) Израз „приватно право“, није данас адекватан оном делу правног система на који се односи и који треба да разликује од другог дела правног система тзв. јавног права (и овај Je израз као термин превазиђен). Међутим, у недостатку бољег, принуђени смо да га употребимо.