Анали Правног факултета у Београду

ПОХАРА И УТА JA ЗА ВРЕМЕ ПРВЕ ВЛАДЕ КНЕЗА МИЛОША

311

то доба условила je да се у саобраћају између приватних лица не стварају такви услови који би били довољни за масовнију појаву овога деликта и за његово посебно третирање у судској пракси и правним схватањима тога доба. Уосталом, ако се у једној патријархалној и пољопривредно заосталој земљи овај деликт и јављао с обзиром на вредност оштећења и могућност вансудског намирења он вероватно није обавезно постајао и предмет судског а нарочито не кривичносудског гоњења и обештећења. У исто време познато je да je ниво цравног образована чланова суда био врло низак. Значи, органи правосуђа тј. судска пракса тога доба ни из објективних ни из субјективних разлога није могла са своје стране посебно да допринесе диференцирању и прецизном дефинисању овог деликта као специфичног кривичног дела против имовине. Међутим, ако кривично дело утаје срећемо врло ретко чак и под појмом крађе - у саобраћају између приватних лица, ипак би било потрешно мислити да оно уопште не постоји као кривично дело за време прве владе кнеза Милоша. Оно се јавља пре свега и најчешће као старешински деликт утаја пореза, судских такса, пупиларних новаца, итд. Како се овде утаја налази у идеалном стицају са делом злоупотребе службене дужности и како такви старешински деликти нису гоњени преко редовних судова, они се морају постно и обрађивати. Јасно je да се у самом току развитка друштвених односа и усавршавања судске праксе диференцирање између кривичних дела крађе и утаје морало почети да врши, иако се она кроз читав посматрани период неће оштро издвојити. За илустрацију тог процеса интересантна су следећа два документа. Нахијском кнезу Милосаву Здравковићу упућена je 8 маја 1818 тужба против две девојке и њихових родитеља што су утајили новац нађен при раду у винограду једног малолетника. Дело се овако описује: „[...] ово дете имало неку оставу очеву у лојзе, био му отац оставио, а кад му отац умре на дете, оно тражило пак после нису могли да нађу. Асад ево кад би пролетос да сви раде лојзе и оно je радило пак уватило надничаре из Ресаве из Кованице, пак нашли од ти работници 2 девојке [... ] кад су ови људи отишли у село, и питали их бићете штогод нашли кад сте копали лојзе, они су се клели у чес децу да то нису ни с очи видели а камоли да су нашли [... ] пак најпосле кад се ухватите у лажу, они казаше и стотину гроша. А кад дођу код тебе ти ћеш пресудити како год нађеш за право, a шајти ако их тражиш има, нашли се тројица [. .. ] но удари на муке људи и девојке колико год знаш и обрћи мајсторијом како год умеш, а мене ми ништа нема, но знам да je право да дета тражи свој мал [...]“ (39). У другом случају Пародии суд доставља магистрату крагујевачке нахије под № 949 од 23 октобра 1829 пресуду по делу утаје („[...] Извештени о утајеним и сада пронађеним свињама [...]“) а дело дефинише не као утају већ као крађу и одређује казну која се не разликује од казне за дело крађе. Диспозитив пресуде гласи: „[...] у призренију чега одговарајући вам и решавамо следујушће: прво. Да од Радивоја Степановића наплатите Вукосаву сав учињени трошак да му по његову онолико колико Вукосав на душу узео буде, да je по-

(39) ДАБ ЗМП ХП, 68; 8 мај 1818.