Анали Правног факултета у Београду

316

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вијем схватању само вода (15). Разуме се да између ових крајњих оријентација има читав низ нијанси и компромисних решења (16). Ако би се и независно од ових разликовања хтело, на један уопштен начин одредити користи ко je општа употреба вода садржи, онда би ce оне y најширем смислу одређивале елементарним потребама у води људи и живота (17). Другим речима, она подразумева оне користи и оне количине воде које улазе у оквир најнепосреднијих биолошких, хигијенских и културних потреба. Ближе се то одређује мером која није баш неопходна за сам опстанак, али чини обично схваћени стандард на датом културном стушьу (18). Уз истицање начелне разлике између опште употребе вода и слободне пловидбе (19), томе треба додати и вожњу пловилима без сопственог погона (20). 2. Традиционално су се само пловни и сплавни водотоци проглашавали јавним водним добрима и узимали као објекти опште употребе (21). Овај класификациони критеријум није више данас ни ошпти, ни довољан. Евидентно je да пловидба није данас претежан интерес на водама, како je то раније био случај (22). Због тога се класификациони критеријуми за утврђивања круга јавних водних добара не могу више са њом идентификовати, тим пре што она у крајњој линији и није вид опште употребе вода. Но и независно од тога се поставља питање да ли je таква Каменска квалификација водотока или водног реципијента од начелно опредељујућег интереса за утврђивање објеката опште употребе? То се питање с разлогом поставља с тога, што није спорно (ни у законодавствима која полазе од такве дистинкције) (23) да водоток може изгубити одређено класификационо свойство, (овде пловност) а да се тиме ispo facto не укида и општа употреба. Одатле новије тенденције у схватању и регулисавьу опште употребе вода, с обзиром на њене характеристике и место у систему водног права полазе од генералке клаузуле: сви су природни водотоци и водни реципијенти (уз јавне бунаре, изворе и чесме) објекти опште употребе вода, са изричито и нормативно утврђеним изузетцима (24).

(16) Занимљив je случај мађарског грађанеког законика. У ранијем мађарском водном праву су корита водотока и на водама ~под располагањем власти“ била у својини ађацената, док je општа употреба била ограничена на воду. С обзиром на извршене друштвеноекономске промене водотоци су у целини постали државна својина, али je Грађ. закоником статуирана општа употреба у погледу корита (мул>, песак и сл.) која раније није на кориту била могућа. (17) Kern: ор. cit., с. 10: Набрајање користи (праваца употребе) које општа употреба вода подразумева није у прописима таксативно, већ егземплификативно. Ради потпуности излагања, треба додати то да општа употреба вода не подразумева риболов, лов на бисере и испирање племенитих метала. За ове видове искоришћавање водотока и водних реципијената важи свуда посебан режим, па и кад се не врше у привредне сврхе (спортски риболов нпр.), Поред наплатности, битно их од опште употребе као основ и у слов вршења разликује претходна дозвола. (18) Kiederer-Sieder: ор. cit., с. 288. (19) За разликованье опште употребе вода и начела слободе пловидбе види наш рад: Организациони и правки аспекти наводњавања и одводњавања, Билтен Завода за јавну управу АПВ, бр. 5/1963. (20) Тако нпр. чл. 55 ст. 1 Niedersächsisches Wassergesetz изричито регулише да под општу употребу вода спада само вожња чамцима без сопственог погона. (21) Овај класификациони критеријум je сасвим општи у континенталном праву. Riederer-Sieder: ор. cit., с. 57. (22) Више о томе види наш рад: Приоритети у стицању и вршењу апропријативних водних права, ~Нова администраци ja“, Београд, бр. 6 —7/1963. (23) Нпр. бив. Хрв. зак. о вод. од 31. XII/1891; бив. срп Зак. о водама од 26. XII/1878; бив. Bayer. Wassergesetz од 23. Ш/1907 итд. (24) Riederer-Sieder: ор. cit., с. 294: чл. 33 Зак. о водама HP Пољске од 30. V/1962. у истом смислу и чл. 41 Осн. зак. о водама СФРЈ.