Анали Правног факултета у Београду

ОППХТА УПОТРЕБА ВОДА

317

3. Понека законодавства и аутори су (25) склони да на исти начин третирају и вештачке водотоке канале и водне реципијенте, било уопште или само под одређеним претпоставкама. Ово не изгледа могуће и тачно, бар не са гледишта односа опште употребе према другим видовима искоришћавања вода. Вештачки су водотоци и водни реципијенти найме увек циљни објекти (26) тако да je њихова изградња и искоришћавање, по правилу, инспирисано и одређено постизањем прецизних и уже дефинисаних привредних цшьева (27). Чини се јасним да у функционалном искоришћавању таквих вештачких водотока као средишту економских, каузалних и еквивалентних односа могу бити основни или опредељујући само они видови употребе и искоришћавању њихових вода, који су усмерени на реализацију тих и таквих цшьева' и шима одређених привредних ефеката. Одатле и скала права може бити поставлена само у складу са тим и по том редоследу имати „старији” карактер. Следствено томе би опщта употреба на вештачким водотоцима и реципијентима била могућа само тада и тамо, кад и где није исклучена посебним наменама. Друкчије речено: за разлику од природних водотока и водних реципијената, где je она ex lege слободна свуда где изричито није забрањена, на вештачким водотоцима и реципијентима je она могућа само ако je и где je, и у ком обиму je од органа управљања (или концесионара) изричито дозволена (28). То je и један од темелних разлога зашто мелиорациони канали, вештачке акумулације и слични објекти нису јавна водна добра. 4. Споран je у овом смислу и положа j подземних вода, нарочито ггодземних водних струја односно подземних текућих вода. Чињеница гьиховог дотицаја са бројним земљиштима и везаност за површинске текуће воде упућивало би на њих као на могуће објекте опште употребе вода (29). Тиме би се и веома једноставно дала објаснити околност да je њихово довођење у експлоатационе сврхе увек потребно претходно одобрение или дозвола. Смисао ових аката са водопривредног гледишта заиста и није ништа друго (нарочито у системима тзв. превентивне предконтроле) до оцена усклађености траженог вида и обима употребе са потребама обезбеђења општег снабдевања подземним водама. Но упркос тога, се не може изгубити из вида да су подземне воде из природних разлога (фактички, под-

(25) Нпр. Крбек; н. д., ст.' 16: Сл. Поповић; н. д., ст. 303 узимају и канале као друштвену својину у општој употреби. У истом смислу и Др. М. Вуковић: Општи дио грађанског права, књ. I, Загреб, 1959, с. 44. Bleder-Sieder; ор. cit., с. 65 сматра да се то тако може узети само ако се ради о каналима коде je изградила држава за пловидбу, док Henri de Page: Traité élémentaire de droit civil belge, t. V, Bruxellese, ,1952. p. 888 додаје овоме и иригационе канале иако нису пловни. (26) Нпр, Хидросистем Дунав —Тиса —Дунав je наметен и гради се „ради обезбеђења планског развитка пољопривреде“ са тежиштем на наводњавању, одводњавању и одбрани од поплава (члан 1 и 10 Закона о финансиравьу изградте хидросистема Дунав—Тиса—Дунав). (27) Разуме се да има и вештачких водних објеката, који су примарно и искључиво намењени општој употреби (јавне чесме нпр.), али овде није о њима реч. (23) Члан 55 важећег Niedersächsische Wassergesetz регулише ову ситуацију тако да водопривредна власт може, али само уз сагласност власника или концесионара дозволити опт ту употребу или поједине њене видове на вештачким водотоцима. То се на исти начин може примити и за наше право, где су ови водотоци основна средства и објекти права коришћења. (29) Како нпр. узима: А. Расе; Das Wasserrecht, Wien, 1901, с. 44 или niederer-Sieder: ор. clt.. с, 54.