Анали Правног факултета у Београду

318

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

земни положај) недоступне редовним начинима вршења опште употребе. Њихово довођење подобно употреби увек захтева известан претходни рад, најчешће je механично и врше се одређеним уређајима. Иако може бити инспирисано користима (потребама) ко je подразумева и општа употреба, оно се готово увек оснива на посебним правима (нпр. право на копање бунара и сл.) за које важе засебна правила. Због тога не би било основано сматрати ни дубинске подземне воде објектима опште употребе (30). Правна природа теристика опште употребе вода на питање њене правне природе, може се рећи да je оно спорно и доста дискутовано. Спор се углавном креће око тога; да ли je општа употреба вода субјективно право или само једна законска могућност и фактички однос? И даље; ако je субјективно право, које joj je ближе опредељење и место у дијапазону и хијерархији субјективних права? А ако није опште субјективно право: да ли има и ако има које су joj правне карактеристике односно у коју категорију правних појава као таква спада? 2. Крећући се у релацијама ових питања са ограничением у излагању на само главнија гледишта истине се као прво, схватање да je општа употреба вода једно лично право (31). Иако на први поглед изгледа разумЛэиво и прихватљиво, изгледа нам да се оно може критиковати и то како са грађанскоправног, тако и са уставноправног гледишта. Са гледишта грађанског права, општа употреба вода не представља онај квалитет интереса који појмовно чини претпоставку субјективних личних права. Нема сумнье да су објекти опште употребе вода, у принципу и шире схваћено и економска добра. Али je питанье да ли су они као објекти опште употребе истовремено и имовинска добра? Ово с тога, што својство једног добра као имовинског са гледишта објекта права не произилази само из принципијелне могућности економског искоришћавања уопште, већ из карактера одређених односа који се поводом њега заснивају. Питање и јесте у томе, да ли потребе које покрива ошпта употреба могу бити схваћене и као лични имовински интерес. Не може се у том правду спорити да искоришћавање водотока и водних реципијената није и економски инспирисано са гледишта целине друштвеног присвајања. Али je одмах јасно да такво присвајање не одређује, нити резултира из опште употребе. Она je облик непоередног присвајања према потребама; ограничена je искључиво на непосредно присвајање користи коју вода даје као употребну вредност, при чему као овлашЬегье није исто мера присвајања припадајуће ex lege сваком. Одатле изгледа довољно јасним да она уопште нема имовинску вредност (ни делимично, ни посредно) односно да се тако не изражава или може изразити. Више je један биолошки и културни, но лични имовински интерес. Такав квалитет интереса, и кад je законом заштићен није међутим довољна претпоставка субјективних личних права у ужем грађанскоправном смислу (32). Најзад

(30) у истом смислу : Dr. Adolf Altherr : Die rechtliche Behandlund der Grundwaser, Zürich, 1934, s. 176, 177.

(31) Dernuburg; Pandecten, Bd. I, Aufl. V. Berlin, 1896, s. 786. ■(32) Др. А. Гаме: Увод у грађанско право, Београд, 1959, с. 148, 149.