Анали Правног факултета у Београду

ОПШТА УПОТРЕВА ВОДА

319

гьен предмет у сваком случају (бар не непосредно) није „један Особени део сопствене личне сфере“, да би и са овог теоријског поиманьа могла бита схваћена као лично право. 3. Општа употреба вода не спада ни у ону сферу ко ja чини човека личношћу у праву. Личност у праву најмаше одређује човекова физичка егзистенција односно одређеност или све њене претпоставке'и последице. Свойство личности у праву човек добија из одређеног положа)а у одређеном друштву; она je резултат одређених друштвених односа' (33). Не мора се уоптите имати својство личности у праву да би се могла вршити општа употреба вода. На то довољно јасно упућује већ римско робовласничко право (34). Будући неопходно за просто животно одржање и рoпродукцијЈ> била je и тада допуштена буквално свима, дакле и робовима. Разумљиво да они тиме нису постојали личности у праву, као што би то морали бита да je она субјективно лично право, jep je свако субјективно право незамисливо без признатог правног субјективитета. Из тога истовремено следи и закључак да она није ни последица својства личности у праву, jep би тада била само на њих ограничена. Она дакле, не може бити схваћена ни као елеменат правке способности у једној општој теоријској анализи полежала личности у праву (35). IV. 1. Иако на први поглед уверљивије, не би се могло усвојити ни схватање да би општа употреба вода била „законска“ службеност или службености подобно (слично) право (36). Као прво, насупрот таквог схватања могло би се иСтаћи дужност органа управљања на наменско одржавање јавних водних добара. То je несумњиво противно неспорном начелу servitus in facienda consistere nequit. Службеност на чињење, и као принципијелно могућ изузетак може постојати само акцесорно и посредно (37). То овде није случај. Дужност органа позваних на одржавање јавних водних добара je њихов трајан и непосредан делокруг. Они су ово дужни независно за било Каква стварна права у односу на водотоке. Речју, у питању су дужности из делокруга официјелне надлежности које ce најмање могу схватити као сервитус ripeма корисницима опште употребе. Као друго, треба имати у виду да су службености опсолутна права на туђим стварима, принципијелно изведена из права својине; њена секторска права (38). Воде у општој употреби јесу истина туђе у том смислу да нису у својини носилада њених овлашћења. Али оне, с друге стране нису туђе тако да би уопште биле нечије како се да.тье посебно и ближе објашњава.

(33) Др. А. Задор: лично право, Н. Сад, 1961, с. 141 (шапилографИсанб).

(34) Usus publicum je термин управо из римског права, ко je je такође познавало категорију res omnium communes одн. res publica! ln publico usu, међу којима и aqua profluens et mere. B. Ајснер-Хорват: Римско право, Загреб 1948, с. 78, 79. (35) По класификацији Воеводин: Теоретически)е вопроси правого положения личности в советском ошиченародном государстве, Советское государство и право, бр. 2/1963, с, 12 —22. (36) Код нас Dr. Egersdorfer А. код доношења бив. хрв. Закона, уврштено у коментар Хиладија с. 59. затим Regelsberger: Pandeoten Bd. I, parag. 113, : наведено по Гинсу: Право на предмети општего ползовања, Харбин 1928. с. 23.

(37) Др. А. Гаме: Основи стварног права, 111 изд. Београд, 1961, с.' 140. (38) Др. М, Бартош: Табаци стварног права, Београд, 1932,-с. 291 —294.